Teslio

Odmah na početku da rasčitimo – niko me nije uvredio, povredio, nagazio, načepio ili nešto slično. Istina, par puta su mi promenili ime na FB nalogu, šifre, kojekakve zabrane mi stavljali, ali... zanemarljivo (računam), i nadam se. I nema veze sa Vama. 

Sve je počelo kada je ova moja najmlađa imala 1.5 godinu, dakle, pre skoro dve godine – kada je  prosula na sebe vrelu kafu – lice, ramena, stomak, leđa rukice. Bolnica, previjanja, kontrole. Ne bih detaljisala.

Posle toga sinu je butan, dok je pržio sebi hleba, buknuo u lice. Nije bilo strašno, preživeli smo. O tome kako je slomio ruku – čitali ste. Sedam nedelja gipsa, kontrole, straha. U četvrtak mu skinu gips a u nedelju ga odvedem na operaciju – upala slepog creva.  Idemo dalje.

Negde pre sinovljevih opekotina mama mi doživi blaži šlog. Počela je prilično brzo  da se oporavlja, i u decembru, baš pred Božić, udari je infarkt. Pa ponovo šlog – iliti infarkt mozga. Tata čeka hoće li ga pozvati na operaciju srca.

Svekar, koji živi sa mnom počinje da propada – inkontinencija, demencija... Treba li da objašnjavam?

Ima i lepih stvari  - najstarija ćera upisala je žurnalistiku, prvu godinu je skoro očistila,  privodi kraju svoju prvu knjigu koja treba da izađe krajem ove godine. Sin je, na iznenađenje, valjda, i sebe samog, upisao srednju muzičku – odsek dizajn  zvuka. Ova najmlađa je pravi mali zvrk koji mi ne da ni trenutak da predahnem – samo jurcamo, vozimo se biciklom, kupamo se, skačemo, penjemo se.

Muž, uglavnom, uvek na putu – kao i svi vozači kamiona tako da je većina obaveza na meni.

Svakako mi nije dosadno. Svratim  ovamo, s’vremne na vreme (baš sam volela i volim tu grupu), pročitam šta pišete, ali ne stižem da se javim. Guram dok mogu i dok ide. Videćemo šta će biti kad stane.

Mislim na sve Vas, dobronamerne, prijatne, zanimljive, iznenađujuće drugačije i posebne.

Pišite, pročitam – dobijem novi impuls i plivam dalje.