Napolju je padala odvratna kiša. Ona teška, najgušća. Konj je ušao u bar.. i stresao kišobran. Jednom brzim i kratkim pogledom stavio je do znanja barmenu da mu sipa njegovo omiljeno piće. Barmen je već znao šta treba da radi. On je bio uverziran a naposletku konj je bio stari gost. Konj skinu šešir a potom krajeve kaiša od mantila stavi u njegove džepove. Dok je odlučnim koracima prilazio starom mestu, stolici pored šanka, pogledom je osmotrio ambijent. Kao i obično.. puno dima. Uglavnom iste drugačije face. Svako u svom problemu. Svako iz svoje muke utopljen u nepreglenim tugama i dubinama čaše. Sažaljevao je taj narod. Ponekad bi mu se i gadio. Ali se nikad nije osetio drugačijim od njih. Sedajući za barsku stolicu.. Konj izbvadi tabakeru i iz nje pažljivim pokretima izvadi cigaretu i lupi je dva puta o sto da sabije duvan. Voleo je te sitne male rituale. Potom izvadi šibice, jer je nalazio nešto više u tome što je više voleo šibicama da pali cigaretu nego upaljačima.. i zapali cigaretu, optuhnu dubok dim.. a onda čašu prinese usnama i prepusti se čarima čula ukusa dok je prvi talas alkoholong pića pokušavao da preplavi njegov jezik.
Gde li samo grešim? - po hiljaditi put postavljao je pitanje sebi konj dok mu je u odrazu čaše stalno nešto šaputao Ivanin lik. Toliko se trudim oko nje da to postaje tragikomično. A opet ništa. Kao da ne postojim. Konj je tonuo dublje u misli.. sve dok u jednom trenutku nije začuo zvonki zvuk visokih potpetica kako prilazi džuboksu. Bilo je nešto u tom hodu.. u načinu u kojem je novčić padao u tu čudesnu mašinu.. a potom pesma...
http://www. youtube. com/watch? v=Wl8fKAYQuPk&feature=related
Konj je već po prvim taktovima njemu omiljene pesme okrenuo glavu da vidi ko je podesio džuboks na ovu njemu dobro poznatu melodiju. U njemu se probudi neko davno zaboravljeno osećanje pripadnosti.. ali ono nioje dugo trajalo jer ga je ubrzo zamenio osećaj bespomoćnosti kada je pogledom obuhvatio jako zgodnu ženu koja je iz nekog razloga išla ka njemu. Konj se sledi. On nije bio spreman na ovakvu situaciju. On je dođao ovde da pobegne. On se osećao kao da je otkriven u najskrivenijoj tajni. Zgodna dama je prilazila ka njemu sve dok Konj nije u čudu shvatio da ona ne ide ka njemu već ka barskoj stolici koja je bila pored njega. Dama sede i reče bartenderu.. Molim vas.. jedan martini.
Konj se naježi ob boje njenog glasa. Smetala mu je. Bila je jako lepa. Zar ni ovde nije mogao da ima mira? U Konju se se pomešale emocije i dešavala se bura dok je njegova spoljašnjost izgledala prilično zblanuto. Dama ga uhvati kajičkom oka a potom izvadi iz torbice dugačku crnu muštiklu i u nju stavi duvan i onda poče da brlja po torbici.. Konj ju je mirno gledao ne reagujući. Kada je ustanovila da nema čime da zapali cigaretu.. okrenula se Konju i nasmešila kao da mu porućuje da je nemoćna i da je samo on može spasiti. Konj je čvrsto držao svoj pogled na njoj ne menjajući izraz lica. Ona je na jedva vidljiv trenutak iznervira a potom okrenu i ljupko reče. Izvinite ser? Da li biste bili ljubazni da mi pripalite ovu cigaretu?
Naravno - odgovori Konj i izvadi tanane male šibice koje je uvek vukao sa sobom a potom joj pripali sigaretu...
- Hvala.. izgleda da sam negde zaturila svoj upaljač.. - nastavi ona.. - Ah od ovog vremena čini mi se da smo svi nešto rasejani.. ali vi ne delujete tako.. na trenutak usledila je mučna tišina od par sekundi.. a potom.. Moje ime je Moana.. - učtivo se predstavi dama.. Konj - reče Konj. Na belom princu.. Konj.. potom doda posle kraće pauze.. Osećala se neka napetost u razgovoru..
(nastaviće se)
Please login to post a comment
Napokon pronađoh pogodnu rečenicu..:)
Ti si osoba koja ume da vidi...oseti i kaže:)
Mig..mig......
23. april. 2014.u 11:06 Konj_na_belom_princu
- Dolazite cesto ovde? - Upita Moana..
- Ne toliko cesto kao pre.. - Konj odmahnu glavom, potom zastade na tren, a potom neodlucno nastavi - ..uglavnom kad želim da potonom u beskrajne krugove vetrenjaca mog uma. - nasmeši se tužno -
Ovde sam nenako miran. Sam sa sobom. Slobodan i u skladu sa sobom. Znate u ovom godinama sve se nekako svodi na konsolidovanje sebe. Svi znamo da možemo i koliko smo kvalitetni ali se redovno zaboravljamo...
(Konju se izgleda odvezao jezik) Sufi mistici to zovu zikr.. Secanje. Secanje na nas.
Moana je cutala pred ovakovim monologom.
- Ko smo mi bez secanja - konj se nije dao ucutati, izgleda da je bio raspolozen za teske teme - I ko smo mi bez tih fragmenata prošlosti koji su sastavni deo naše sadašnjosti i buducnosti. Mi smo hodajuci mozaici. Samo se ponekad zaboravimo kakvu sliku iz sebe prikazujemo. A to ponekad zavisi i od onog ko nas gleda, draga moja.. Ko nas gleda.
Moana se naježi na ovo "draga moja". Pa nije mu ona neka tamo sestricina da je tako zove... Odakle mu pravo? Konjina jedna.
- Da.. - izusti ona jedva cujno i pomalo odsutno. Kroz glavu su joj prolazili svi oni sati kada se osecala samom, kada se osecala samom ali i jakom na kraju sveta dok ju je šibao okenaski vetar na njenom malenom brodu koji je uspešno prkosio prostranstvu svojim nejakim jedrima... Ili kad je stajala ispred svetionika.. kao stražar sveta.. na karaulki života. Mo na tren dozvoli da je zarazi konjsko lutanje.. ali se brzo prenu.
- Ja sam samo htela da pobegnem od kiše.. - rece kao da se pravda iako nije znala zašto, odnosno pred kim. Možda je to ipak bilo pravdanje pred samom sobom. Za sve ono zašta smo svi ponekad krivi ne delovanjem i puštanjem vremena da protekne.
Konj shvati da je preterao.
Oprostite - rece on.. a potom je dobio neodoljivu potrebu da nekako ispravi stvar iako je znao da to nikad nije bilo moguce.
Konj poce da brlja po džepovima i nade novcic a potom podiže kažiprst kao da nešto pokužava da kaže Moani.. da ga ceka tu. Da ne odlazi.. Da ima nešto važno da izjavi.. i odšeta do džu boksa.. i istim kažiprstom poce da bira ponudena pesme.. a onda baci novcic i pritisnu dugme.. i zacu se pesma.
http://youtu.be/7cSAKlu0OlU
Potom se smešeci, sudbinskom sigurnošcu u sebe, lucidnom energijom koju je crpeo iz psihilogije da život ionako jako brzo prolazi.. vrati do Moane..
- Da li ste za jedan ples? - Konj pruži ruku.. u kojoj je bilo samo pregršt vazduha i ništa više.
Moana se na tren zbuni a potom nasmeja, pristade i ispruži prste.
Dok se plesali cutali su... Tišina je bila konacna. I konacno je jedna prica bila ispisana do kraja. I to bez reci. Makar jedna.