Turbilencija

Categories: Putovanja
Tags: Kalifornija, Sinisa Vlaisavljevic, Okean, Plima, Oseka, San Francisko
2 comments

Javise nam preko razglasa da mozda naletimo na nemirno nebo pred Detroit. Ne bojim se nego samo onako piskaram na telefonu iz dosade. Nos mi je zacepljen. Tezak mi je svaki pokret. Sedim u 22F, sediste pored prozora, malo juzno iznad krila. Let je skoro ceo rasprodan. Srecom, zadesilo me da je u mom redu srednje sediste ostalo prazno. Radovali smo se kolega u 22D i ja kao da nam je neko poklonio ne znam sta.

Tesko je leteti po americkom nebu u poslednje vreme. Letovi su dobro popunjeni. Dodatni problem je sto putnici trpaju stvari u prtljag koji stanu iznad sedista ili ispod nogu jer ne zele da plate nadoknadu. Smanjih osvetljenje ekrana na racunaru da bi mi baterija trajala sto duze. Slusam mandolinu kako cvili u refrenu pesme sto snimih pre par nedelja. Boka di Kotore. Kaze kum Milorad da bi trebao da ponovo odpevam jer mi naglasak zvuci nekako cudno. Jeste primetio sam da nesto ne stima ali dobro, snimicu drugu verziju ovih dana.

Kinez ispred mene gura sediste ledjima kao da me nema. Morao sam da stavim racunar pod odredjeni ugao da bi mogao da vidim sta pisem. Nema se mesta brate. Delta bi trebala da bude sama po sebi siroka ali ocigledno da se ne racuna u vazduhu. Okavango tango. Setih se reci koje sam napisao pre nekoliko godina dok sam jos uvek bio zaljubljen u Keli, moja prva kompleksna ljubav. Voleo sam je neizmerno. Volela je i ona mene. Bili smo nerazdvojni. Putovali smo kao jedno. Gledali smo svet istim ocima. Nisam znao kako da je zadrzim. Ili mozda nisam hteo. Odgovore jos uvek trazim ali davno sam to prevazisao. Vreme prolazi.

Nego, dok drzim ove nepotrebne monologe bodrim se navijajuci kao u pesmi koja se vrti u krug na racunaru. To je jedan od nacina kako komponujem muziku. Ponekad ponavljam snimak po nekoliko sati bez prestanka dok me ne odnese u trans. Sa malo ljeba i masline ni bure nu juzine.

U avionu je mrak. Svi sem mene i par likova napred su pogasili svetla. Stjuardesa je nesto drsko dobacila jednom putniku koji je trazio nesto da popije. Ucinila mi se je vrlo neljubazna. Africka amerikanka, ispeglane kose i nezadovoljnog izraza na licu sigurno ne pomaze celokupnom dozivljaju leta od San Franciska do Detroita. Pomislih da nije kaznjena i radi nocnu smenu jer je uradila nesto lose.

Kolacici ili pereci? Pustila je neocekivano tanak glas koji mi je istovremeno ubio sve predrasude. Uzeh par casa vode bez leda. Zedan sam i usne su mi suve. Popio sam prvu casu naiskap. Slusao sam telo kako reaguje. Razmisljao sam o danima provedenim u Kaliforniji. Razmisljao sam o predivnim osmesima moje drage koja ce da me doceka na aerodromu.



Preziveh. Lako sam se prebacio na sledeci let. Majka stjuadresa dvori sina za vreme leta iz Detroita za Distrikt. "Ovo je moj sin", ponosna ce ti majka dok mi je servirala kafu i biskvite. Dva puta je ponovila jer sam je jedva cuo. Usi su mi zacepljene pritiskom jos od proslog leta i nikako da se oslobodim probadajuceg i nepredvidivog bola.

Kao mali, imao sam problema sa usima. Barem tako tata rece. Cesto mi napominje koliko sam se bojao doktora da su me jedva smirivali. Na kraju bi uvek rekao, "Cuvarkuca sine moj". Malo podgrejes i polako saspes u uvo. Jos bi se sav uzivio za vreme vrlo vigorne demonstracije. Meni lici na krzljavu Aloe Veru. Posle bi nadovezao price o koprivi i caju od Uve. Vece uzbudjenje moze biti samo neka prica o lovu ili porodicnom imanju u Lici i Kapeli.

Jutarnji let je malo podnosljiviji. Dosta stvari u zivotu je podnosljivije ranim jutrom. Popih par tableta za prehladu u nadi da ce da se malo stabilizuje. Sluh mi nije kako treba sto je u neku ruku i dobro. Ponekad sam zeleo da neke stvari nisam nikad cuo.

Lica putnika su drugacija od onih iz San Franciska. Oseti se kriza. Oseti se neimastina. Na teske grane je pala ova regija posle kraha automobilske industrije. U medjuvremenu procitah tekst sto sam sinoc pisao. Ne vidim zasto bi neko trosio vreme i citao moje javno baljezganje. Mozda je jedino interesantno sto sve pisem uzivo telefonom dok se akcija desava oko mene.

"Priblizavamo se DCA aerodromu. Tu smo na nekih stotinu milja ili oko dvadeset minuta", rece kapetan. Posmatram jutarnje pejzaze kroz prozor dok se polako spustamo prema gradu. Pokusavam da se resim pritiska zevanjem ali ne polazi mi za rukom. Jedva cekam da stignem kuci i da se bacim na krevet.

  • paka
    volim da citam tvoje putopise pa tako i ove nove priloge... poz iz evrope, putniku namerniku sinisi

Please login to post a comment
Siniša Vlaisavljević
UNITED STATES
sinisa.vlaisavljevic.com