Teslio

Нису Срби кано што су били,

Лошији су него пред Косовом,

На зло су се свако измјенили.

Ти им даде земљу и слободу,

Ти им даде славу и побједу,

И државу већу Душанове,

Ал даром се твојим погордише,

Од тебе се лицем окренуше.

Господа се српска изметнула,

На три вјере оком намигују,

Ал ниједну право не вјерују,

Православље љуто потискују.

Одрекли се српскога имена,

Одрекли се својих крсних слава,

Свеце своје љуто увриjедили.

А ко диже цркву задужбину,

Не диже јe Теби него себи.

Цркве дижу да их виде људи,

Цркве дижу, Богу се не моле,

Нит Божији закон испуњују.

Великаши правду погазили,

Богаташи милост оставили,

Не поштује млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради,

Нит нејаког јаки подржава,

Већ га ломи док га не саломи,

Нит сусједа сусјед оправдава,

Већ се куне криво за неправду,

Због блатњаве земље од аршина.

Свештеници Вjером ослабили,

Нит дјевојке држе дјевојаштво,

Свилу носе грехом се поносе,

Млади момци поштењу се смију,

А свој разврат ни од ког не крију,

Нити народ за неђељу мари,

Ни за празник ни обичај стари,

Нит празником црквe испуњује.

Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно беззакоње.

Стид ме једе и стид ме изједе.

Због гријеха народа мојега,

Што и мене држиш близу себе.

Зато плачем мој предраги Спасе,

Вјечност ми јe кратка за плакање,

Волио бих и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате".

Мирно Господ саслушао Саву,

Па подиже своју свету главу,

И мислима небеса потресе.

Заблисташе муње и громови,

Надуше се гарави облаци,

Лед се просу о Петрову дану,

Сва побјеле земља Србинова,

Ка од губе губава гриjешница.

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нити својих гријеха.

А све Саво на кољенa клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ ваши попустио,

По воћу се ваши ухватише,

Обрстише шљиве и јабуке,

Сасушише питоме воћњаке,

По питомој земљи Србиновој.

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нити својих гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ помор попустио,

Да помори и старо и младо.

Ударише љуте болезање,

Тесна гробља и мало гробара,

Гробарима отежашe руке.

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нити својих гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ кризу попустио,

Пуна земља сваког обиља,

А сви вичу: нигдjе ништа нема.

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нити својих гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

Тад Сатану Господ одријешио,

Из пакла га на Србе пустио,

Да до рока своју вољу врши,

И да чини што је њему драго,

Са државом и са српским тјелом,

Само да се не дотиче душе.

А Сатана војске подигао,

Од звјериња свога и људскога,

Све од самих Божјих противника,

И својијех једномишљеника,

Којих би се марва застидјела,

И вепрови дивљи посрамили.

Пакленим их огњем наоружо,

Повео их на земљу Србију.

Бљуну огањ из адових жвала,

Па запали кућу Србинову.

Све разгради што је саграђено,

Све прождера што је умјешено,

Све однесе што је изаткано,

Све разграби што је уштеђено,

Све раскући што је закућено,

Све попљува што је освећено.

А господу у окове веза,

Старјешине врже на вјешала,

Ил умори глађу у тамници,

Поби момке, зацрни ђевојке,

Згрчи мајке над кољевке празне,

Над кољевке празне и крваве.

Још завеза језик у Србина,

Да не смије пјеват ни кукати,

Нити Божје име спомињати,

Нити брата братом ословити.

Још завеза ноге у Србина,

Да не смије слободно ходити,

Осим тамо куд га коноп води,

Коноп води или кундак гони.

Још завеза руке у Србина,

Да не смијe радит ван кулука,

Нити сјести, нити хљеба јести,

Без сатанске горде заповјести,

Нити ђецу своју својом звати,

Нит слободно мислит ни дисати.

Тако ишло за дуго земана,

Док набуја Земља Србинова,

Од мртвијех српскијех телеса,

И од крви српских мученика,

Ка тијесто од јакога квасца.

Тад анђели Божји заплакали,

А Срби се Богу обратили,

Јединоме свому пријатељу,

Јединоме своме Спаситељу,

Вишњем Богу и светоме Сави.

Тад се Саво стресе од ужаса,

Скочи, викну иза свега гласа:

"Доста, Боже, поштеди остатак!"

Тад је Господ послушао Саву,

На српско се робље ражалио,

Те Србима гријехе опрости.

Засија се лице Србиново,

Зазвонише звона на весеље,

Замириса земља од тамјана,

Заблиста се Христова истина,

Зацери се милост и поштење,

Анђели се са неба спустише,

Па Србију земљу загрлише.

Хај, шта се оно чује из даљине?

То се опет служи литургија,

У небесном царству Христовoме.

Службу служи светитељу Саво,

И са њиме три стотин владика,

И три хиљад српских свештеника.

Ђаконује ђакон Авакуме,

Што на коцу за Христа пострада,

На баиру усред Биограда.

А Цар Славе сједи на престолу,

Док са земље грми ко олуја,

То Србија кличе - АЛИЛУЈА!

Благо мајци која Саву роди

И Србима док их Саво води.