Pokusavam pronaci smisao negdje u zivotu. S kapljicama kise, u koracima ljudi, u tudjim osmijesima.. Ali sve je to nekako zamaskirano, skriveno i na kraju sebicno.
Svako za sebe cuva sve. Ljudski rod postoji hiljadama godina, a ljudi su ostali isti. Ista sebicna i uplasena bica. Boje se novog, ne zele staro.
I dalje trazim smisao zivota... neoporecivo njega zna samo On. Svemoguci i Jedini. A ja maleni covjek pun pitanja i znatizeljno guram se tamo gdje ne treba.
Svoje ruke prljam grijesima, usta izgovaraju sto ne trebaju, a oci gledaju sto ne smiju. A um? Tu je bar sve dozvoljeno. I ono tzv gresne misli. Da li su misli o postojanju gresne? Ma nebitno. Stvorena sam, rodjena sam i zivim.
Dodje onaj period zivota kada su nam nasi osjecaji strani. Mislim da me progutao taj period. Duboko u sebi ne pronalazim citkive emocije, samo nesto strano.
I nju, prokletu, Praznocu. Razara me iznutra.. Sve ono dobro i lose u meni je ustvari ona. Sto volim,sto ne volim. Ona, ona,ona, ona. Moje licne emocije su mi strane. Ovo je kao ona prica o dusi i tijelu. Dvije Ja. Ona i ja. Ja sam domacin, a ona stranac. Stranac u meni.
Пријавите се да бисте објавили нови коментар
"A gdje je 'klik' ?"
De ti meni reci,jer imam osjećaj da si bliže odgovoru. Puno bliže nego ja. I nego što sam misliš.
Najviše zna onaj koji misli da ne zna. Belaj je kad kontaš da ti je jasno,pa jasnoću nit tražiš,nit za njom čezneš.
Klik...dal` je jedan dovoljan?
Kakve veze ima smeh sa neozbiljnošću?
Kakve veze ima spoljašnji izraz smrknutosti sa ozbiljnošću?
Ovo sigurno nema veze jedno sa drugim, kao da smo pobrkali lončiće i detetu u sebi rekli, ćuti da te ne čujem više da mi se ne uklapaš u opšte prihvaćeno ponašanje, a kamoli da se smeješ ko lud na brašno, i pričaš neke iskrene gluposti.
Kako smo se ponašali i reagovali kad smo bili deca?
Spontanost, smeh i radoznalost, to smo bili.
To maleno detešce u nama bi se još igralo, smejalo i trčalo, i bilo tako, tako živo.
Da Vam pravo kažem, nikad nismo ni prestali da budemo deca, to je zabluda, samo smo se vremenom uskladili sa prikladnim tj. ničim.
Kad se dete u nama smeje, kao da ceo svet preplavi sjaj najveće lepote i spolja i iznutra.
Ne moramo da se štedimo, ne možemo nikada potrošiti našu radost i naš smeh, pa smejmo se kad god nam padne na pamet, čak i kad nemamo nekog razloga, onako kao lud na brašno…