Teslio

‘Junaci stripa’

Kapetan ‘Žalosna sova’ kako smo ga mi regruti  somborskog  garnizona zvali zbog svoje mršavosti i sličnosti sa popularnim Indijancem iz stripa ‘Komandant Mark’ čitao je šifre i imena. Vojska se nervozno komešala među sobom zauzimajući odgovarajući položaj za ulazak u vagone. Naši dosadašnji rasporedi po četama i vodovima više ne važe jer za prekomandu dobijamo nove, tajne destinacije gde će mo provesti narednu godinu vojnikovanja. Kada su nam pročitali istu šifru Meho i ja smo se u skoku zagrlili i zajedno srećni krenuli ka određenom vagonu, nadajući se da će  još neko od naših dobrih pajtosa poći u istom pravcu. Usput se pozdravljamo čvrstim zagrljajima sa drugarima koji takođe hitaju da zauzmu svoja mesta. Neznam ko je prvi počeo. Mislim onaj momak iz Brčkog što kaže da je je igrao fudbal za Jedinstvo. Kako li se zvase? ‘Minirali’ smo mu krevet dva puta a on se smeje i ujedno psuje dok se urušava sa posteljinom! Baš se grlio sa Zoltanom iz Subotice na koga su suze prešle. Pa onda redom kako su se sa kim pozdravljali njih dvojica sve su ostale razalostili.

Da li će mo se ikad više videti?

Prekić Miloš iz okoline Kragujevca je bio najbučniji što se i očekivalo. Na glas je plakao! Tri meseca nam je komandovao juriš u sred noći sve sa uraaa  dok je spavao buncajući baš pored mog kreveta. A da Mirko se zvaše onaj vižljasti fudbaler iz Bosne. Sad sam se setio jer smo imali Slovenca Slavka pa po uzoru na omiljeni strip iz mladosti delili smo dalje imena koja smo crpeli iz partzanskih pričica. Slavko je bio rekorder po zapaljenim ‘biciklama,’znači  ‘žuta majica’ jer je najviše spavao kad se umorni vratimo sa zanimanja. Upoznao sam taj vreli osećaj zapaljenog papira među prstima i ja verovatno od njega. Ljut sam bio cele dve sekunde ali tad sam već stigao na cilj i ugasio plamen. Dakle ‘Uča’ je bio proćelavi i najstariji vojnik, svršeni student jer je delovao starije i zrelo a ‘ilegalac Vlada iz grada’ istoimeni dečko iz Novoga  Sada. Drug ‘Brka’, bey dileme Mithad iz Novog Pazara sa najgušćim brkovima. Ni kriv ni dužan samo zato sto se prezivao Vučković, dečko inače Beograđanin  dobio je ime vernog partizanskog psa ‘Vučka’! Prihvatili smo ‘igru rata’ kroz zezanje da nam bude zabavniji prvi nas duži odvojen život sa kojekakvim vojnim obavezama. Zagrljaj Mirka i Slavka posmatrali smo iz kupea i to pozdravljanje sa izmenama adresa i obećanjima o najbržem javljanju najduže je trajalo.

Po prvi put strogi ali pravični komandant čete koji je iza sebe imao pad sa avionom ima razumevanje za vreme koje nenamenski trošimo, dirnut  našim zacrvenelim očima. I on se srdačno pozdravlja sa Behljulj Planom ćudljivim, profesorom iz Prištine. Srećan sam što je Meho blizu mene i što ima nade da će mo imati isto mesto u prekomandi. Saznaćemo to tek kod Zagreba kad je na peron sišao Gema bokser iz Pirota uz naše promuklo dozivanje dok se nije pretvorio u tačku na horizontu. Voz  ponovo ubrzava i što smo dalje od Sombora moj drugar i ja smo bliže Sloveniji i želji da će mo narednih godinu dana provesti zajedno. Bezgranično verujemo jedan drugom jer on je Sarajevski a ja Beogradski mangup pa se razumemo u pogledu na samo nama znan način.

Neka nevidljiva ruka nas seje i razbacuje širom otadžbine.

Ta ruka nam je podelila oružije petnaet godina kasnije huškajući nas jedne na druge. A mi smo mislili da se samo igramo rata za vreme redovnog sluzenja vojnog roka i da je rat ružna neponovljiva prošlost naših ratobornih predaka. Da li su u toj zbrci i haosu moji bivši drugari ‘junaci stripa’ uperili puške jedni u druge okrećući novu stranicu ratnog romana, pitam se ja?

I ako jesu, ako su morali, da li su se setili da promiše namerno?