Teslio

Gost bloger: Strongmen. 

Život je čudo. Koliko je malo potrebno da budemo srećni, a kako kažu razni statusi na Fejsbuku, baš to malo nam fali. Ove godine je Sveti Sava doneo Srbiji više radosti nego inače. Srpski sportisti su, kao na traci, osvajali plasman u finale veoma važnih takmičenja u tenisu, vaterpolu i rukometu. Prvo je Novak stekao pravo na australijsko državljanstvo plasmanom u treće uzastopno finale Australijen opena. Zatim su momci s kapicama, kojima se napokon smilovao RTS i uvrstio ih u programsku šemu, pokazali nekim Italijanima put do obale bazena. A onda je najnapetija sportsko-društvena situacija između nas i naših kockastih susjeda rešena u našu korist. Pobedili smo na papiru jačeg protivnika i pokazali da smo spremni i za zlato.

Jedini incident koji se desio ovog prelepog dana je bila Šešumova povreda oka koja sa sobom nosi neobičnu simboliku. Huligan koji je bacio predmet namenjen hrvatskom treneru pogodio je našeg rukometaša u oko. Pa ispade „ko se mača laća, od mača i strada“. A s druge strane, pristalice krvne osvete „oko za oko“ koje se gnušaju nad idejom pomirenja sada su u zajebanoj situaciji. Kako da osvete Šešumovo oko? Kako da nateraju nekog Hrvata da istera oko svom reprezentativcu? Ako mene pitaju - da se nađe taj huligan, pa njega Šešum da pljesne onom šaketinom preko oka, i time se simbolično revanšira zlonamernim budalama u ime svih nas.

Na kraju tog prelepog dana prosečan srpski navijač „nije znao gde bije“. Na ulicama Beograda, Niša, Novoga Sada i mnogih drugih gradova jedni su skandirali Noletu, drugi vaterpolistima, a mnogi rukometašima. Organizatori karnevala u Riju bi mogli da pozavide na ovakvoj atmosferi uz muzički aranžman „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, nije mala, igra tri finala.“

Dok je naš privredni gigant iz Smedereva preprodat državi za samo jedna dolar, našim sportistima vrtoglavo skače cena. Nije li vreme da zvanično priznamo da je naš glavni izvozni adut sport? Da su glavni ambasadori ove države upravo sportisti. Jer u ovoj višeslojnoj krizi koja je zadesila Srbiju retke prilike da se radujemo od srca donose nam baš sportisti. Zahvaljujući njima spinovanje pojedinih centara moći, u kojima se Srbi prikazuju kao zli momci, ima sve manje i manje smisla i svet nas ne prepoznaje kao zemlju koja je umešana u svaki rat na Balkanu, već kao nepresušni izvor zdrave sportske energije.

Danas je nedelja, Božji dan. Danas Srbija igra tri finala. Ako naši „orlovi“ i ne pobede ni u jednom od finala, oni su i dalje naši heroji. Velikim srcem, u jakoj konkurenciji, pokazali su kako se voli svoja zemlja i kako se svoj narod reprezentuje na najbolji način. Zato, navijajmo za svoje, a poštujmo protivničke igrače. Jedino tako ćemo i mi kao narod postati veliki kao što su naši sportisti.

Htedoh da preskočim, pa sam se predomislio. I onako me bije glas da sam jugonostagičar. Ne mogu da se otmem utisku da ova dva prvenstva na našem kontinentu više liče na otvoreno prvenstvo SFRJ nego na evropsko. To kažem jer je uvek bilo lakše da budeš stručnjak negde drugde nego u svom selu. Pa su nam uspesi naših vaterpolista i rukometaša još draži.