Teslio

из облака киша лије,

узбуркано море хуји.

Под столетним мостом,

шатори се српски беле,

под њима се одмарају

српске чете оживеле.

Шатори су тесна кућа,

ал за све има места,

згрчио се друг до друга,

те је тако топло свима.

Разговор се живо води,

на причу се прича ниже,

а досетке и пошалице

једна другу бурно стиже.

Само један војник млади,

мутна ока, бледа лица,

ћути тужна невесела,

сред песама и пошалица.

А и њега задиркују

и са њим се свако шали:

„Дед олакшај срцу своме,

повери нам тајне твоје,

та ће прича лепа бити,

причај друже Радивоје.“

Радивоје махну руком:

„Испунићу вашу жељу,

ал ће и то краја бити

вашој шали и весељу.

Крвава је прича моја.

то је било после оног

на Морави љутог боја.

Непријатељ беше јачи,

ми морамо даље ићи,

а ја реших на растанку,

часак своме дому сићи.

Стигох кући али касно,

ено прве страшне слике,

обешен ми бабо стари,

а на прагу јао боже,

сва у крви мајка лежи,

и слабачким гласом виче:

„Радивоје сине бежи.“

А ја мајку непослушах,

већ у кућу ступих,

излудети тада хтедо,

покрај моје мртве љубе,

лежи моје мртво чедо.

И оно се невинашче,

већ растало с овог света,

видео сам да је било,

прободено бајонетом.

А у другом крају собе,

где икона стара стоји,

као да су у гостима,

вино пију шест Бугара.

Мени крвац зали очи,

па ја јекнем из дна груди;

„Простите ми мртве душе,

у пакао ви нељуди!“

Па убацим једну бомбу,

усред оне руље клете,

и ниједан од Бугара,

не умаче од освете.

Од тог дана порушеног,

дим се диже у висине,

а кад пламен све пригуши,

ја умако у планину,

не да склоним пусту главу,

нисам зато још на свету,

већ и даље да продужим,

страшну казну и освету.

Радивоје сврши причу,

под шатором тајац наста,

нико ништа не говори,

и дисање ко да заста,

тако мало заћуташе,

повикаше сви из гласа:

„И ми ћемо с тобом друже,

у освету сваког часа!“