Teslio

Na poslednjem stepeniku sam i gledam na dole. Vidim prvi stepenik na kom sam bila pre mnogo godina. Smeškam mu se, pa usput i odmahnem rukom, ali onako traljavo. Stojim čvrsto na tlu, toliko čvrsto da se već ocrtavaju linije po zemlji koje označavaju pucanje. Pucam od sreće…

Hvala ti. 21,000 puta hvala ti što si me doveo dovde, sproveo, pokazao put, ma jednostavno bio tu kada sam bila na ivici pucanja, kao što je sada ova zemlja.

Isplatio se moj trud, ali ti si mi nametao tu motivaciju, tu želju za ostvarenjem sna, tu ljubav prema karijeri, i evo me uspela sam. Sve trnove iz kože sam povadila, pa te ruže bacila iako su bile divne sa ogromnim laticama. Moje neuspehe si gađao kamenjem,  suze si mi brisao osmehom, tugu si sklanjao divnim trenucima.

Kada sam poželela da odustanem rekao si “Odustani”, pa me pogledao sa smeškom i tada bih shvatila da sam izgovorila pogrešne reči. Kada bih bila srećna što sam na vrhu rekao bi mi da stanem i pogledam iznad sebe, jer uvek ima nešto još za čim treba da čeznem. Kada sam ljuta sklonio bi se, kada sam tužna pravio bi mi večere i puštao da gledam serije za vreme tvoje utakmice, kada bih došla kasno… Ćutao bi.

Zaljubljena sam u svoj posao. Težak je, ali ga volim. U kancelariji mi se prostire ljubav. Udišemo jedno drugo. Tehnologija udiše mene, ja udišem mejlove, uzajamno udišemo društvene mreže… Budimo se oko osam ujutro, pa pijemo kafu. Da, ja i kancelarija. Volimo se, razumemo se i ima hemije među nama. Stalno smo zajedno i dobro funkcionišemo. Na kraju radnog vremena, ali često i preko njega rastajemo se jer ja idem kući kod moje druge ljubavi, mog dragog, ali već budem umorna pa kreću pripreme za sutrašnji dan i novo radno vreme.

Dolaziš sa cvećem i bombonjerom. Otvaraš staklena vrata moje kancelarije i smeškaš se. Oh, kako volim taj tvoj osmeh! Ruke su ti labave. Trčim ti u zagrljaj i osećam kako me stežeš oko struka. Ništa mi nije jasno, mlitavost ruku se u minuti pretvorila u snagu. Kako sad to? Odaljavaš me od sebe, gledaš me i ne govoriš.

Steže mi se grlo i shvatam da ne mogu da progovorim. Ne možeš ni ti. Pokazuješ na prostor u kome se nalazimo, na sve detalje oko nas. Upireš prstom na svaku svesku, pa kompjuter, pa iPed, iPod, na sve pojedinačno, i pokušavaš da izustiš… “Tvoja ljubav”…Pa prst u sebe dok  pokreti glave idu levo, desno. Govoriš mi da si me doveo dovde, ali ne znajući da ćeš me zbog toga izgubiti, da ću se zaljubiti u nešto neživo, nešto bez duše i nešto što mnogi mrze, da ću se zaljubiti u svoje radne navike, i u virtuelni svet pun mreža i socijalnih mrežica i na kraju da će me posao progutati.

“Iznad tebe nema više nijedan stepenik, a na tim istim stepenicama više nema mesta za mene…”

Zbog pametnih kutija, velikih novčanica, neprestane zvonjave telefona izgubila sam svoju ljubav. Kajući se danima sam sedela u kancelariji i plakala, ali ništa se nije promenilo, i dalje sam zaljubljena i u njega i svoj posao… Vreme je da odaberem… Ili ne.

Wannabemagazine.com