Teslio

Kad život uzme maha i počne da me baca u iskušenja uvek se setim tebe . Ti si najveće iskušenje koje sam imala pred sobom. Iskušenje kojem nisam odolela, i s druge strane s kojim sam se izborila. Mnogo dana i mnogo sati,minuta i sekundi prolazili…

Zalutala sam u vremenu. Prepliću se lica, zvuci, nečije oči,osmesi. Stojim u centru sećanja, a oko mene odjednom sve se vrti.Smeju mi se u lice,guraju me, dobacuju se mojim uspomenama. Šta sam to uradila? Zar nema nijednog dovoljno lepog sećanja…

Nestao je bez traga. Ostala su slova zapisana u virtuelnom vremenu. Ako nisi tu, onda ne postojiš. Ljudi zaboravljaju brže nego što te zapamte. Dolazimo i odlazimo. Vreme se meri nekim čudnim satom.Prolazan si kao i vreme i virtuelni…

I svemir je zanemeo kad se rodila... Prvi plač izazvao je erupciju vulkana, prvi koraci talase u dalekom okeanu. Svaki njeh osmeh ugasi jednu zvezdu na nebu, kiša ne pada kuda ona hoda. Nije nestvarna, ona postoji, a moja ljubav je čini ovakvom.…

Negde na nekom proplanku sedi nesebična ljubav i čeka da je neko pronađe. Ona će vezati ljude od prvog susreta i trajaće do smrti. Svakoga dana pokloniće razumevanje. Svakoga trena darivaće poštovanje. Neprimetno će nametati radost i osmehe.…

Išta nam je ostalo nakon svega: VELIKO ništa i ćutanje. Posle hiljada reči koje su letele etrom sada je nastao muk koji ništa ne može promeniti. Dani su neprimetno prolazili, menjala su se godišnja doba,nisam ih primećivala…

Pojavio si se u naizgled pogrešnom momentu,a onda si raširio belo platno u mojoj glavi i počeo da nanosiš boje. Mešao si plavu i žutu, žutu i crvenu, crvenu i plavu..i lagano davao smisao svom postojanju tu gde jesi sada.Onda…

Vredi li izgubiti prijatelja zbog jednog poljupca? Da sve ispari kao da nismo ni postojali. Da nestane svaka reč utehe koju smo podelili u teškim trenucima. Ne,nemoj me ljubiti, zadrži me. Neka ovo bude izbrisano u prostoru i vremenu, nije se…