Teslio

Sarma nije tursko jelo - postoje podaci da se jela na dvoru Stefana Nemanje, a Turci jesu doneli slatkiše, jer se u Srbiji nije koristio šećer. 

Naši preci pripremali su zdraviju i kvalitetniju hranu i jačali telo koje je bilo posvećeno fizičkom radu. Danas jedemo jaku i začinjenu hranu, ne razmišljajući o kvalitetu namirnica koje unosimo u organizam.

"Treba da odolimo savremenim uticajima i sačuvamo gastronomsko nasleđe", kaže za "Politiku" dr Mila Popović-Živančević, arheolog i predsednica Regionalne alijanse Međunarodnog saveta muzeja za jugoistočnu Evropu i direktorka Centralnog instituta za konzervaciju u Beogradu.

"Gastronomsko nasleđe daje celu sliku o identitetu nacije, grupe, regiona, na osnovu hrane možemo da vidimo kako izgleda društveni život, kako izgleda svakodnevni život porodice, koja je uloga hrane u lečenju i ritualima. Ovo je živo kulturno dobro, praktikujemo ga", kaže dr Popović-Živančević.

Prema njenim rečima Norveška je jedna od država koje su sačuvale tradicionalnu kuhinju, iako je visoko tehnološki razvijeno društvo.

"Razlike između ljudi koji žive u norveškim planinama i onih koji žive u srpskim planinama nisu tako velike - i na jednom i na drugom mestu se jede slična hrana, kačamak i cicvara", ističe dr Popović-Živančević.

Ona ističe da se stara srpska trpeza očuvala na selu, dok je u gradovima ostala samo u tragovima.
Identifikovala je vrlo jasne razlike i uticaje u različitim delovima Srbije: dolina Morave, glavi put od Evrope ka Aziji, mesto je najraznolikijih uticaja, kako Starih Slovena i Ilira i Vizantinaca, tako i Turaka.

Na jugu je vidljiv duh orijenta u Vojvodini - Austrije i Nemačke. Konačno, u zapadnoj Srbiji se oseća starobalkanski i staroslovenski uticaj, dok je istočna Srbija sa pretežno vlaškim stanovništvom oblast sa autentičnom kulturom.

Vlasi su se, prema rečima dr Popović-Živančević, retko mešali sa ostalima zadržavši mnoge običaje, pa i u pripremanju hrane, na primer salatu od maslačka.

"Kajmak je jedinstven srpski proizvod. Izvorno ga prave možda još jedino u Mongoliji", kaže Mila.
Uvreženo je mišljenje da je tradicionalna kuhinja u Srbiji u stvari, turska, ali sagovornica "Politike" ističe da se u tome preteruje.

"Nije tačno da su Turci sve doneli. Sarma nije tursko jelo. Postoje podaci da se jela na dvoru Stefana Nemanje. Turci jesu doneli slatkiše jer se u Srbiji nije koristio šećer. A prva torta je došla u Vojvodinu tek početkom 20. veka da bi se širila po Srbiji posle Prvog svetskog rata", kaže ona.

Hrana naših predaka zasnivala se na žitaricama, voću i povrću. Pile se spremalo nedeljom, dok se prase peklo samo za slavu i ostale prigodne svetkovine. Prosečan obrok u modernoj Srbiji dosta se razlikuje od nekadašnje sofre, ali dr Popović-Živančević ističe da je mnogo toga dobrog u ishrani zadržano.

"Srbija nije daleko odmakla sa intenzivnom proizvodnjom hrane, što je dobro, jer se zapadne države sada vraćaju unazad i ulažu ogroman novac da izleče zemljišta. Zato se kod nas razlikuje ukus različitog mesa, a voće i povrće je prvoklasno. Mi jedemo hranu nepromenjenog kvaliteta", kaže arheološkinja i dodaje da se na osnovu kvaliteta ishrane može mnogo zaključiti o društvu.

"U Engleskoj postoje različiti kvaliteti iste namirnice, na primer pile prepuno hormona i obično pile, tako da različiti slojevi kupuju drugačiju hranu. U Srbiji je ista hrana dostupna svima", zaključuje dr Mila Popović-Živančević.

Mondo.rs