Teslio

Не плачем само с болом свог срца,

Рад земље ове убоге и голе;

 Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

 Овдје, у болу срца истрзана,

Ја носим клетве свих патњи и мука,

 И крв што капа са душманских рука,

То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона,

 Мој сваки уздах, свака суза бона,

Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.