Teslio

Миленијум трећи стиже,

На раскршћу два вијека,

Послушајте од силника,

Српски народ шта дочека.

Моћна сила Нато пакта,

У Бриселу кад одлучи,

Да војничку моћ и силу,

На малени народ сручи.

Па су тукли немилице,

Кидисали на циљеве,

Које штите на папиру,

Конвенције из Женеве.

 

Ратно право погажено,

А силници сишли с ума,

Склањане су бебе мале,

По склоништа и подрума.

Те макање тек рођене,

Ко да знају па не плачу,

И оне су пркосиле,

Подивљалом освајачу.

Ево један црни примјер,

Каквих има на стотине,

Како коси агресија,

Чисте душе и невине.

 

О Господе cа небеса,

Твоја милост душе прима,

Па невину жртву узми,

Међу својим анђелима.

Ти што владаш васионом,

Праведника и месије,

Препознат ћеш малу жртву,

Неправедне агресије.

То невино чедо мало,

Милица се Ракић зове,

А бомба је агресорска,

Прекинула дечје снове.

Та макања трогодишња,

Шта је могла да нанесе,

И са чиме да угрози,

Америчке интересе?

У тренутку судњег часа,

У кући је боравила,

У узаној просторији,

Свога кућног купатила.

Гледала је замишљено,

У прстиће малих шака,

Размишљала о Снежани,

И о седам патуљака .

На свој начин тумачила,

Шта би био принц из бајке?

О коме је причу чула,

Од Душице младе мајке.

 

Није знала да те ноћи,

Вук западни пружа шапу,

Да растави са животом,

Малу српску црвенкапу.

Није знала да на небу,

Изнад родне Батајнице,

Лете тешки бомбардери,

Крволоци и убице.

Док одједном прекидоше,

Сањарења маште њене,

Звуци страве и ужаса,

Знак узбуне и сирене.

Још сирене за узбуну,

Језиво су завијале,

Касетне су бомбе близу,

Ракићеве куће пале.

 

Од прозора купатила,

У комаде прасну стакло,

А дијете погођено,

Са мјеста се није макло.

А Душица мајка врисну,

Мајчински јој нагон збори,

Да безгрешно њено чедо,

С невином се душом бори.

Отац Жарко брзо скочи,

А на врата купатила,

Слика страве и ужаса,

Срце му је заледила.

По пиџами с цветићима,

Црвена се крв разлила,

Рече отац зашто бомба,

Мене није погодила?

 

Мале усне Миличине,

У осмијех развучене

А веселе бистре очи,

Стоје широм отворене,

Лијева јој мала шака,

На крваву љуту рану,

А крв лије немилице,

По прстима и по длану.

Млаз крвави ко да броји,

Дечјег срца откуцаје,

Примијети црни отац да,

Живота знаке даје.

 

Па рукама уздрхталим,

У наручје чедо хвата,

Чини му се да му збори:

"Помози ми мили тата!"

Жури отац амбуланти,

Са комшијом у колима,

А све мисли да још наде,

За Милицу малу има.

 

Бришти мали брат Алекса,

Код излазних кућних врата,

Па Душицу мајку пита:

„Ђе однесе секу тата?“

Крије мајка горки јаук,

Рад Алексе малог сина,

А кида се у комаде,

Њежна љубав материна.

Па у јаду сину збори,

Да се стрпи и сачека,

„Буди добар надо моја,

Вратит ће се брзо сека.“

 

Но мајчина празна нада,

Истопи се и потону,

Јер на столу амбулантном,

Миличино тијело клону.

Срце стаде, душа оде,

Међ небеске анђелчиће,

Па у кући мајка кука,

Јер јој црна зора свиће.

На животну позорницу,

Тек Милица бјеше стала,

А на небо винула се,

Њена чедна душа мала.

Јадна мајка чупа косу,

Грли лутке Миличине,

И Алекси сину рече:

„Ето иде сека сине.“

 

„Ево новац па отиди,

У цвећару срећо мила,

Купи твојој малој секи,

Три црвена каранфила.

Нека ти их замотају,

Црном траком људи неки,

И напишу брат Алекса,

Са љубављу својој секи.

То је задње што јој дајеш”,

Уплакана рече мати:

„Никад више твојој секи,

Нећеш поклон куповати,

Твојој секи још се нису,

Ни пелене осушиле,

А погибе као жртва,

Најмоћније свјетске силе.”