TI, ODLAZIŠ
Napisaću priču o ljubavi, ali ne o ljubavi muškarca i žene već ljubavi koju imam prema sestri koja polako odlazi na put bez povratka.Nemam snage ni hrabrosti da joj sve ovo kažem jer ću je još više rastužiti. Kod nje još uvek postoji nada u neko sutra i ne bi htela da joj raspršim tu nadu , ranjiva je, bolna, prebolna. Obratiću joj se na ovaj način, pričaću joj kao što smo često znale nas dve pričati samo sada ja sama pričam jednu od naših priča.
Htela bi, mila da te utešim u tvojoj nadi o ozdravljenju ali reči ne mogu da izustim. Ščepala me tako velika hladnoća i strah jer već živim tvoju nadolazeću smrt. Htela bi da vičem, vrištim da to nije istina, da ćemo još dugo biti zajedno , da ćemo opet jednog juna krenuti na put za Grčku kao lani i da ćeš opet po ko zna koji put u toku dana uzviknuti "Sestro kako nam je lepo, baš nam je lepo ovako zajedno, nas dve, more, Grčka, sunce i naše neiscrpne priče. Taj put smo još prošlog juna isplanirale ali ta neman nam kvari planove i dolazi po tebe da te vodi na neka druga putovanja. Sve više shvatam kako je ta smrt tako , tako konačna. Rodjena, ne mogu da verujem da da te više nikad neću videti na ovome svetu. Ponekad uhvatim sebe u nekoj bednoj nadi da ću te ipak gledati, slušati, a onda se setim da je doktor rekao da je pitanje samo dana, a ja se pitam da li je moguće da ću uskoro morati izgovoriti - više nikad. Kako te dve reči bolno bole. Nisam ni znala da takva bol postoji.
Kad smo bile zajedno znale smo se smejati do suza i plakati do smeha. Govorila si da nećeš da se sećaš šta je nekad bilo i da te ne vraćam u prošlost u onu gde je bilo teških momenata, a bilo ih je. Uvek si bila borac i jaka. Zbog tih osobina bila si mi uzor na putu da preživim nemoguće. Ja se sada ipak sećam, sećam se našeg detinjstva , tvog puta do škole na kojem si se bar jednom potukla. Tukla si se i sad žestoko, dve godine se tučeš i padaš i ustaješ i boriš se sa hemoterapijom, sa zračenjem. Ne mogu zaboraviti tvoj šok i jauk kad si jednog jutra ustala bez kose. Uvek si je negovala i imala krasne frizure. Sećam se naše mladosti, izlazaka, tvog prvog poljupca posle kojeg si se nadala u beg. Kako smo se često smejali tom tvom gestu. Imala si samo šesnaest godina.
Sad kad smo zajedno gledam te slomljenu, tužnu i ne znam šta da ti kažem kad me pitaš:" Što je to moralo da mi se desi?" Toliko je toga ostalo neispričano,nedorečeno, ali, sada šta godi bi ti rekla bilo bi neumesno i vidim da smo sve dalje i žao mi nas je obe.Želela bi da ti kažem da ne ideš još, da nije vreme, da neću imati skim da ispunim prazninu koja će ostati nakon tvog odlaska, da te sestro volim, toliko te volim da me sve boli.
Kraj tvog rata sa ovom nezajažljivom alom se nazire i ti se polako predaješ, a ja činim ono što moram. Bezglasno se sa tobom opraštam.Mnogi su mi govorili da niko nema takvu sestru kao ja, a ja tebi kažem "Volim te sestro" A kako ću, to ću tek videti dočekivati dane bez tvojih poziva, poruka, bez tvojih priča . Pitala bih te ali ne mogu te još više rastuživati, misliš li ti da ću kroz ovaj lavirint otvoriti sebi neki novi put bez tebe, da ću uspeti da zavedem malo reda u haos koji će nastati kad ti odeš,
da ću uspeti da učinim život prihvatljivim kad te ne bude?
Tako bi volela da sada mogu da pišem o životu kakav bi želela da bude, ali ja se ovom pričom opraštam sa tobom. Znaj da dok god mogu da te pamtim ti ćeš živeti i ja ću biti sa tobom.
Zauvek ću te pamtiti!
Tvoja sestra
Please login to post a comment
Ono sto ces uraditi je to da ces joj ulepsati te...poslednje dane...i uvek kad pomislis na nju nasmesi se u sebi i seti se svih vasih zajednickih avantura...to nek ti bude najlepsa uspomena i najlepsi poklon od nje, tvoje seke
Nada, da ce Gospod Bog uslisiti, nase molbe i nasa nadanja.Moli se i veruj, jer cuda se desavaju onima koji veruju, bez obzira sta doktori kazu...