U gluvo doba noći, iako do jutra niko neće jesti, star i poguren, izlazi da kupi hleb. Bez makar jednog komada hleba u kući ne može da zaspi.
Rođen pred sam rat, onaj veliki rat, kaže: Ti ne znaš kako je to biti gladan i noćima se okretati u krevetu. Ne možeš da zaspiš, a onda kada zaspiš sanjaš hleb. I tako noćima, mesecima, godinama. Kada sam primio prvu platu, kupio sam hleb, sedeo na klupi u parku, jeo ga i poželeo da ga nikada više ne sanjam. I zaplakao. Setio sam se majke, kad tražim hleb a ona ne može da kaže – nema, samo joj lice potamni.
Ne bacajte hleb. Ne kupujte ga više nego što vam je potrebno. Neko, bilo gde u svetu, u trenutku kad vi bacate hleb od juče, ne može da spava, kad zaspi sanja krišku toplog, mirisnog, belog hleba.
Ako vam ostane, nahranite njime makar golubove.
Autor: Mahlat - www.mahlat.rs
Please login to post a comment
“Devedeset šes, devedeset osam, MILION!”
Napravi malu šalu punački prodavac da odobrovolji kupce koji strpljivo čekaju u redu. Toliko je naše sledovanje popularnog belog hleba, dok su zalihe polubelog već od jutros u prodaji. Mirno čekamo da šef prodavnice potpieše prijem robe, posle čega sledi njihovo teatralno rukovanje pre no što počne prodaja ne više od dva kilograma po osobi. Srećni smo što smo privilegovani da kupimo ‘taze’ kako kažu naši za svež hleb dok ne nestane. Kad se vratimo kući umesto kupljene dve kile ‘leba’,često donesemo samo kilo ipo jer je jedna polovina usput pojedena. Ko me vidi a zna me od drugara čapne vruću ‘panju’ koja se neodoljivo puši šireći primamljiv miris pravo u naše nozdrve. Neko voli koricu, neko sredinicu, sve u svemu hleba je sve manje. Nesmem da se ljutim jer i ja tako isto otkidam od drugih kad ih vidim na ulici. ‘Bajat lebac’ nismo smeli da kupimo ali ako nam se to ipak ponekad desilo ulazili bi u neprijatnost da ga moramo vratiti namrštenom bakalinu!