Teslio

Upravo tako. Hleb se ne sme bacati, on je simbol i naroda i muke i radosti i porodice i odnjista. Kada nam u kuci ostane hleb, obavezno ga damo pticama, i onda imamo osecaj da nije nista baceno bez potrebe. Inace na zapadu kupujemo vise nego sto potrosimo, verovatno svako ima iskustva sa bacanjem namirnica iz frizidera)) elem, mi u kuci smo poceli malo vise da pazimo, jednostavno, ne kupujemo grandomanski, vec onoliko koliko je ptrebno za 2-3 dana, bolje je otici jos jednom do radnje nego bacati namirnice. Isto vazi i za potrosnju struje, vode, ne zbog tvrdicluka ili skrtosti, vec da bi se smanjila potrosnja i razbacivanje tog blaga koje nam "civilizaija" pruza. Kad samo pomislim kolike sprave i uredjaji su potrebni da se svakodnevno ocisti voda za potrebu jednog grada. A valja nesto i deci ostaviti, ne samo gomile djubreta, unistene reke, blatista i zagadjen vazuh. Svako pomalo, pa ce biti svima bolje)))

Vrlo zalosno...da hleba nema za ljude a kamoli za golubove...

... Tu smo kupovali hleb, mleko i još po nešto. Najbolje je ako u bakalnici nema nikoga kad ulazim mi klinci pa još sa vrata možemo da kažemo šta hoćemo, jer kad se priđe skroz do tezge nema šansi da se vidimo, već samo čujemo. Onda dižemo ruku sa novcem, izrectujemo šta želimo da pazarimo i u istu ruku primamo kusur dok nam se sve naručeno stavi u mrežastu torbicu. Tad se kupuju čokoladice od šećera sa sličicama fudbalera jer tad mi raspolažemo novcem sa nadom da se neće primetiti kad odnesemo namirnice i kusur kući. Muka je bila kad se dobije tačno novca koliko proizvod košta što se većinom dešavalo jer su nas mame provalile da povremeno kraduckamo. Kao da džaba idemo da ih ‘poslušamo,’ kako su stariji voleli da nam kažu kad nas šalju u nabavku. Doživljaj je kad stigne vruć hleb pa ga šofer kamiončića i naš zdepasti, brkati bakalin Sreten pretovaruju sve bacanjem i spretnim hvatanjem dve po dve vekne još u vazduhu, koje brzo slažu u rafove. Hleb skripuće pri dodiru sa belim od brašna žuljevitim šakama, dok šef radnje odbrojava:
“Devedeset šes, devedeset osam, MILION!”
Napravi malu šalu punački prodavac da odobrovolji kupce koji strpljivo čekaju u redu. Toliko je naše sledovanje popularnog belog hleba, dok su zalihe polubelog već od jutros u prodaji. Mirno čekamo da šef prodavnice potpieše prijem robe, posle čega sledi njihovo teatralno rukovanje pre no što počne prodaja ne više od dva kilograma po osobi. Srećni smo što smo privilegovani da kupimo ‘taze’ kako kažu naši za svež hleb dok ne nestane. Kad se vratimo kući umesto kupljene dve kile ‘leba’,često donesemo samo kilo ipo jer je jedna polovina usput pojedena. Ko me vidi a zna me od drugara čapne vruću ‘panju’ koja se neodoljivo puši šireći primamljiv miris pravo u naše nozdrve. Neko voli koricu, neko sredinicu, sve u svemu hleba je sve manje. Nesmem da se ljutim jer i ja tako isto otkidam od drugih kad ih vidim na ulici. ‘Bajat lebac’ nismo smeli da kupimo ali ako nam se to ipak ponekad desilo ulazili bi u neprijatnost da ga moramo vratiti namrštenom bakalinu!

Najbolji hleb je onaj koji sami umesimo ali naj kvalitetniji ,najsladji i naj friskiji je onaj koji imas kad si gladan