Bojim zvukovima tvoje dodire, dok se zlatno sunce znoji na ledenom bregu... Gledaš me kako se mučim i uvijam u grču dok nespretno sklanjam svoje misli od tvojih očiju. Da... Želim da ogluviš na momenat, dok moja duša pucketa kao bukovina u kaminu. Priznajem, loša sam glumica u svom sopstvenom nemom filmu.
Zavejavam mećavom negacija sve tvoje tragove u budućnosti... Iskren si da ne postoje bajke dok lažeš da bi možda sa mnom naslikao jednu. Za trenutak ti poverovah sve a zauvek ti ne verujem ništa. Strah me je tog trena beskrajne nemoći, zarobljenog između juče i sutra... Čini mi se, tako si stvaran... Ali ne... Do tebe nema puta.
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Samo nastavi.Cekamo:)
visinu...
sirinu....
al moram reci-put uvjek postoji
:D