Она, тако сам је звао, је имала чак 16 надимака и њима се вешто служила, док сам ја муцајући написао:
ПРОЛАЗНОСТ
Нежност трешњиних цветова,
њихова неухватљива блиставост цветаља,
изказује сву врлину непристрасности.
Отворе се изненада да би најавили пролеће,
а затим неочекивано својим латицама,
стварају бехар који се препушта ветру.
Њихова префињеност, својим опадањем латица,
подсећа на сам живот и нашу слабост,
на непредвидљивост догађаја и пролазност.
Живот који процвета са собом носи и своје незаобилазно опадање,
а мудар је онај ко уме да ужива ту експлозију и удуби се у пролазност!
А онда ми је Она одговорила:
“SAKURA
A ko kaže da zivot, da ljubav, da uzdah nisu kao trešnjin cvet koji nosi dubinu emocija, lepotu... sa izdahom, život u prolazu, ljubav u svom ponoru, tako predivan a tako brzo umirući.
I zasto onda meni zameriti , svaki put kada ''odem'' na dno Okeana, zar i senka moja nije tako prolazna, zar i ona ne svedoči o mom postojanju, tako lepom tako prolaznom.
I zar ne nosi utehu zapis u vremenu, da vreme ne postoji, da tren biramo, da ga možemo pretvoriti u Večnost, samo da za to Hrabrosti Imamo.
Zar taj uzdah i izdah ne čine početak i kraj, zar tako zajedno ne čine jedan tren, jedan sastanak jedan rastanak... jednu večnost?”
101_as_bol
и као латица некуда се одлелујала.
Prijavite se da biste objavili novi komentar
A stihovi koej pises su divni..pravo osvezenej.
Sta reci do:
Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.
Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.
Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli...
I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.
Procitah negde...
А цвет је израз трернутка и плод који сазрева у времену.
ali...necemo biti tako kriticni...dug je put do sebe:)
За сада се нећу бавити твојим размишљањем о креативности и надахнућу... али ти хвала за ово “дуг је пут до себе”. Одох сада да ти посветим (и не само теби) једну шкработину.
Reči se lome i dopiru do mog srca.
Svežina povetarca zagolica mi lice....
Divni stihovi, baš za poneti:)
Препознао бих је међу хиљадама! Чак и ако би се из Прекрасне Василисе у Баба Јагу преобразила, знао бих да је то Она.
Срећно ти пролећно разбуђивање и нека буде и твој препород. Прикупи тај вечни проток који од искона запљускује подвојеност нашег света. И знај да живот који испупољи временом и увене, а мудрост је у уживању те стварности кроз размишљањe о пролазности.