Od kad znam za sebe volim da pišem, ili istinitije obožavam. Genestki sklop (ili šta god već) ali oduvek me je privlačilo da na papir zabeležim svoje viđenje sveta i ljudi ili ponešto izmaštanog. (Od kad nam kompjuter uđe u živote da belinu ekrana ušarenim nekim rečima). U početku to beše za moju dušu ili prepiske s prijateljicama diljem sveta i baš one mi rekoše - greota je da taj talenat ostane iskazan samo u toj prepisci jedan na jedan, probaj ti ponešto da na blog objaviš. I naravno, nije žabu teško u vodu naterati.
Pre 6-7 godina mnogo sajtova, foruma na kojima se moglo pisati i mnogo ljudi sa željom da pročitaju i napišu, komentara i rasprava, ponekad i zestokih verbalnih prepucavanja, o napisanom al sve je to imalo neki smisao. Neka interakcija ali i pozicioniranje sebe. Ne samo u smislu vrednosti napisanog već slika onoga što jesmo kroz komentare na pisanje. A onda je polako sve počelo da zamire.
Kriza, više ne znam koja i čega, nestadoše neki sajtovi - pare sve odrede, neprofitabilno pa sledi virtuelni katanac. Kao opcija druga - komercijalizacija pa od mesta za opuštanje i druženje uz ponešto mentalnog razgibavanja mnogi sajtovi postaše samo mesto za reklamu koječega. Kontam sve, niko ne umuje dok mu u stomaku svira fihlarmonija ili kada se mrtav vrati s rintanja od jutra do sutra. Plafon net čitanja su novine, bombasti naslovi obojeni crno uz sive prelive. I ide život.
A kao konačno rešenje, ako vam je baš do čitanja, imate par renomiranih (valjda su takvi) sajtova s ljudima koji imaju svoje blogove ili kolumne pa čitajte. Ili pak idite na specijalizovane blogove ili posećujete blog stranice nekih manje ili više poznatih blogera.
I ok je sve to, poštujem i uvažavam, al fali mi ideja bloga onda kada se i pojavio. U naletu inspiracije par redova o onome što vidim ili doživim udenuto između pisanja zaljubljene tinejdžerke ili umovanje psihologa po vokaciji ili šta god već. Šarenilo utisaka i ideja. Al slabo toga ima - umori svakodnevno preživljavanje, jurnjava za novcem da se opstane ili za više od toga. Ode vreme na kukanje, zamerke i kritike i ostatak u dijapazonu iskazivanja nemoći i besa onim kako se živi. Nema narod ni volje ni snage ni ideje da vidi svet oko sebe van te sumorne slike. U maniru - baš me brige imam svoje probleme i brige. Pa kao da se jedom i zlobom hranimo besni na sve i svakoga.
Da je loše jeste, al od konstatovanja svoje muke ne biva ona manja. I ostane na kraju kao rešenje - napravi svoj blog pa šta ti volja piši ili piskaraj. Ako neko pročita pročitao je.
Al makoliko crno bilo i tužno i jadno preživi se lakše uz mali otklon od te svoje slike užasa. I zato prvo kad na netu štampu dnevnu otvorim čitam vic dana. Bar jedan osmeh zagarantovan.
I ide život.
Пријавите се да бисте објавили нови коментар
Steta..potencijal je postojao..mnogi 'stari blogeri su..odustali...Pozdrav