A šta to beše blog?

Kategorija: Glavna
Tagovi: Nema tagova
2 komentara

Od kad znam za sebe volim da pišem, ili istinitije obožavam. Genestki sklop (ili šta god već) ali oduvek me je privlačilo da na papir zabeležim svoje viđenje sveta i ljudi ili ponešto izmaštanog. (Od kad nam kompjuter uđe u živote da belinu ekrana ušarenim nekim rečima). U početku to beše za moju dušu ili prepiske s prijateljicama diljem sveta i baš one mi rekoše - greota je da taj talenat ostane iskazan samo u toj prepisci jedan na jedan, probaj ti ponešto da na blog objaviš. I naravno, nije žabu teško u vodu naterati.

Pre 6-7 godina mnogo sajtova, foruma na kojima se moglo pisati i mnogo ljudi sa željom da pročitaju i napišu, komentara i rasprava, ponekad i zestokih verbalnih prepucavanja, o napisanom al sve je to imalo neki smisao. Neka interakcija ali i pozicioniranje sebe. Ne samo u smislu vrednosti napisanog već slika onoga što jesmo kroz komentare na pisanje. A onda je polako sve počelo da zamire.

Kriza, više ne znam koja i čega, nestadoše neki sajtovi - pare sve odrede, neprofitabilno pa sledi virtuelni katanac. Kao opcija druga - komercijalizacija pa od mesta za opuštanje i druženje uz ponešto mentalnog razgibavanja mnogi sajtovi postaše samo mesto za reklamu koječega. Kontam sve, niko ne umuje dok mu u stomaku svira fihlarmonija ili kada se mrtav vrati s rintanja od jutra do sutra. Plafon net čitanja su novine, bombasti naslovi obojeni crno uz sive prelive. I ide život.

A kao konačno rešenje, ako vam je baš do čitanja, imate par renomiranih (valjda su takvi) sajtova s ljudima koji imaju svoje blogove ili kolumne pa čitajte. Ili pak idite na specijalizovane blogove ili posećujete blog stranice nekih manje ili više poznatih blogera.

I ok je sve to, poštujem i uvažavam, al fali mi ideja bloga onda kada se i pojavio. U naletu inspiracije par redova o onome što vidim ili doživim udenuto između pisanja zaljubljene tinejdžerke ili umovanje psihologa po vokaciji ili šta god već. Šarenilo utisaka i ideja. Al slabo toga ima - umori svakodnevno preživljavanje, jurnjava za novcem da se opstane ili za više od toga. Ode vreme na kukanje, zamerke i kritike i ostatak u dijapazonu iskazivanja nemoći i besa onim kako se živi. Nema narod ni volje ni snage ni ideje da vidi svet oko sebe van te sumorne slike. U maniru - baš me brige imam svoje probleme i brige. Pa kao da se jedom i zlobom hranimo besni na sve i svakoga.

Da je loše jeste, al od konstatovanja svoje muke ne biva ona manja. I ostane na kraju kao rešenje - napravi svoj blog pa šta ti volja piši ili piskaraj. Ako neko pročita pročitao je.

Al makoliko crno bilo i tužno i jadno preživi se lakše uz mali otklon od te svoje slike užasa. I zato prvo kad na netu štampu dnevnu otvorim čitam vic dana. Bar jedan osmeh zagarantovan.

I ide život.

 

  • jagodica
    Slazem se sa tobom.Pre nekoliko godina kada je ovaj teslio sajt bio u zamahu,nas nekolicina se borila nogama ,rukama i raznim tekstovima da zapocne blogo drustvo.Nazalost i ovo se sad pretvorilo samo u objavljivanje tekstova..na koje i ako komentarises tesko da ces dobiti ikakvu reakciju..kao da je pisao neki robot.Ne znaci da ne ki od tih tekstova nije interesantan ali mogucnost bilokakve diskusije je nestala..jer se blogeri ne oglasavaju...
    Steta..potencijal je postojao..mnogi 'stari blogeri su..odustali...Pozdrav
  • nadastep
    Razmisljam šta je uzrok tolikoj apatiji i nezainteresovanosti za bilo šta osim usko ličnog, ima tu izgleda mnogo čega. Međutim zanimljivo mi je da nikada nije bilo više sveta željnog pažnje, podrške, ljubavi. Svi kukaju na otuđenje i ritam života koji mrvi a opet svi u rovovima svog egoizma. ne do bog da se nešto da bez precizne računice šta se zauzvrat traži. Čudno vreme, mnogo čudno vreme.

Prijavite se da biste objavili novi komentar