Teslio

Uskoro će pasti mrak a napolju je jos uvek vrelo. Ne volim leto. Volela bih da mogu iz kože iskočiti a ne mogu. Ništa ne pomaže da se rashladim. Zato sam i izašla napolje. Da se rashladim.

I ne razmišljajući sela sam na veliku ljuljašku koju imamo ispod starog stogodišnjeg oraha. Toliko je velik da njegova krošnja ostavlja tragove  hladovine do pola dvorišta. Često smo u hladovini tog Drveta.

Počela sam da se odgurujem nogam. Polako. Tek toliko da se zaljuljam, da osetim strujanje vazduha na licu. Kao kad me dragi nežno pomiluje. Zažmurila sam. Pomislila na njega. Fali mi, kao svaki put kad nije pored mene.

Telo se samo naginjalo napred-nazad. Ljuljaška je sve više dobijala na zamahu a ja sam znala, iako sam žmurila, letela sve više i više. Vetar je već mrsio kosu, hladio mi obraze.

Skoro sam preletala krov kuće koja se nalazi tačno ispred mene. Crveni crep ispod mojih nogu mami da osetim njegovu vrelinu. Skoro sam dotakla žute cigle dimnjaka. Dovoljan je samo jedan iskorak, pomislih.  Jedan trzaj tela da poletim preko krova u zelenilo krošnji i plavtnilo neba.

Raširih ruke i kliznula u predivan obilazak moje ravnice. Gle, tamo se žuti zrelo žito, raširenih ruku čeka da ga pokupe i daruju Hleb.

Zelene stabiljke  kukurza pevaju pesmu pticama, šapuću im nešto nežno i slatko, obećavajući da će ih sakriti budu li dolazili lovci. Plava, vijugave zmije dragocene vode presecaju to šerenilo boja dajući mu Život. Miris zemlje opija i ...

Otvartam oči. Zamirisala je zemlja pod teškim kapima kiše. Zaustavila sam ljuljašku i brzo otrčala u kuću. Kako divno miriše kiša posle ovako vrućeg dana! Mmmm. Konačno osveženje!