Teslio

Bilo je u istoriji slavnih jahača, bilo je i slavnih konja. Ko ne zna za Bukefala i Aleksandra Makedonskog? Za Marka i Šarca, Momčila i Jabučila, Miloša i Ždrala, Ivu Senkovića i njegovog Dorata, Damjana Jugovića i Zelenka što vrišti noći o ponoći...bivalo je i anonimnih, bezimenih, ali slavnih kao što su bili  Huni koji su na konjima kao vetar jezdili. Na konjima su živeli, jeli, spavali i istoriju ispisivali...

I uvek, ali uvek je između takvih jahača i njihovih konja postojala veza...skoro duhovna. Marko pola pije – pola Šarcu daje, Momčilo sa svojim Jabučilom se čak i prepire, jer mu neće da poleti – sada od nevolje, a nekada su iz obijesti lećeli...Dorat ivu Senkovića od oštrice uklanja, sebe podmeće i gine da gospodara sačuva, Damjanov Zelenko neutešno VRIŠTI, u očaju za mrtvim Damjanom, indijanski Wakan-Tanka jezdi nebesima na svom belom mustangu...svuda i oduvek – konj i jahač, neraskidivo vezani.

    E sad. Iako je kod nas Srba mnogo primera takvog odnosa, imamo mi još jedan – samo naš i nigde drugo prisutan fenomen, kada je o konjima i jahačima reč.  Nigde i nikada u geografiji i istoriji nisu postala slavna DVA jahača na jednom konju. I nigde na svetu se nije zabeležilo da je taj konj – čitav jedan narod. Jeste, baš tako. I to ne onaj Trojanski konj, koji se usred noći „porodio“ pa izrodio elitnu diverzantsku jedinicu Grka, vođenih Odisejem. Ne, ovde je taj monstruozni konj sačinjen od nas samih. Od naših tela, života, misli, želja...sve to zajedno je jedan ogromni konj, kojega na smenu (a često vala i zajedno) jašu dva najslavnija jahača sveta. Slavni Kurta i ne manje slavan Murta. I tako, Kurta i Murta  su razvili veštinu jahanja na kojoj bi im pozavideli i Huni i Siuxi, pozavideo bi im i legendarni crnogorski vitez Lekso Sajčić, koji je u punom trku mogao stojati uspravno na konju i tako Mijamotu samuraju odfikariti glavu. Šta je Lekso kad uzjašu Kurta i Murta. Pa oni su tek apsolutni šampioni jahačke veštine. Polumrtvog, od gladi i napora onemoćalog konja oni su u stanju da u galop nateraju. A onda, u sred te jurnjave po istorijskim pašnjacima - sjaši Kurta, pa uzjaši Murta, pa na smenu, pa zajedno obojica. Pa još i neke akrobacije na konju izvode. A konj? Možda bi tu posla imao i neki veterinarski psiholog jer izgleda da je konju to milo & drago. Sopće konj, znoji se, krvava mu pena uzde preplavila, a on trči – i ne buni se. Voli Kurtu, a voli i Murtu. Kao da se boji da bi jednog dana i Kurta i Murta sebi mogli da kupe po jednog konja, a njega ostave na miru – samog i slobodnog, bez uzdi i bez sedla. Možda se plaši da bi tada shvatio da u stvari on više nije nikakav ždrebac, već obično magare, koje su Kurta i Murta uz pomoć štapa i šargarepe terali da trči – tamo gde je njih volja.