Teslio

Posle obilaska naših Svetinja i Mučeničkih mesta na Kosovu, zaputili smo se, posle izvesnog vremena, na Jadovno u Lici.

O Jadovnu je i misliti bolno! Ono i imenom svojim kazuje mnogo. Jadovno - jad i jadikovka naša, kao i Kosovo, nezaceljena rana naša. Jadovno je i neizmerna tuga i večita opomena. U oku navire suza, u duši trepti bol, a iz srca se ipak izvija tužno-radosna pesma, vekovni hrišćanski tropar: "Mučenici Tvoji, Gospode, u stradanju svome vence dobiše"... Tvoji i naši Mučenici, Gospode, sa zajedničkog nam puta - puta Bogočoveka.

Tri događaja u tri uzastopna dana (2123. septembra 1983) zvali su nas u naše zapadne krajeve. To su: proslava 20godišnjice crkve u Glini (na hramovnu slavu Malu Gospojinu), seminar Gornjo-Karlovačkog sveštenstva u Plaškom, i postavljanje spomen ploče na Jadovnu.

Sa studentima smo pošli kolima iz Beograda, negde oko podne uoči Gospojine. Put nas je vodio kroz Srem i Slavoniju, uz reku Savu do Gradiške i Jasenovca.

U velikomučeničkom Jasenovcu prošli smo pokraj svetih i svetlih grobova pevajući tropar Svetih Mučenika. Prošli smo i pokraj novopodignute pravoslavne crkve u Jasenovcu, sagrađene namesto ranije porušene od ustaša (sve je već gotovo za osvećenje ove crkve, i ono je bilo najavljeno, ali se nekim čudnim načinom odlaže).[1]

Iz Jasenovca smo prešli u Bosnu, preko Save i Une. Na spoju ovih naših dveju reka zastali smo da oslušnemo šum valova, vodenih i vremenih. U sećanje nam dođoše stihovi Ivana Gorana Kovačića (iz pesme "Leševi putuju"):

"Leševi plove, njišu se i plove,

zeleni, modri, teški, naduveni:

krupnjaju, rastu kao da se tove;

i onda stanu, tiho okupljeni

kraj obale crne".

Nisu to bili ipak samo leševi. Bila su to pre mučenička, hristolika tela, svete mošti pravednika, poput onih Sevastijskih Mučenika bačenih u jezero, ili poput tela novomučenika Đakona Avakuma, nabijeno najpre na kolac a onda sa drugima bačeno u Dunav. Jer, po rečima pesnika, ova je zemlja ionako navikla da kosti često premeće u mošti, pa zašto da to svojstvo nemaju i reke koje kroz nju teku.

Prešli smo potom u Bosansku Dubicu i uputili se na konak u manastir Moštanicu. Kad smo već krenuli na pokloništvo Novomučenika, dobro je ići po redu i početi od Moštanice, prvog manastira svetog Novomučenika Avakuma Đaka.

Moštanica je u pitomom Podkozarju, a sa mnogostradalne Kozare najbrojniji su mučenici i paćenici koji su "popunjavali" susedne logore smrti - Jasenovac i Staru Gradišku. No ne samo njih, jer ih je bilo iz svih krajeva koji su stizali i do Jadovna, na koje smo se mi sada uputili kao hadžije i poklonici.

U Moštanici smo odslužili bdenije i prenoćili, pa rano ujutro krenuli ka Glini, da bismo na vreme stigli za prazničnu Službu Rođenja Bogomajke u njenom hramu. Put nas je vodio preko Dubice, pa uz Unu do Kostajnice. Dubica već spada u južnu Baniju, a sa njim počinju stratišta našeg naroda u Gornjoj Krajini iz ovog poslednjeg rata.

U Dubici je jedno vreme bio ustaški logor, a krajem avgusta 1941. ubijeni su ovde brojni Srbi, njih oko 200, od kojih su neki prethodno bili zatvoreni u crkvu Svete Trojice, pa i poklani; crkva je zatim porušena, nažalost po želji mesnog župnika Ivana Benka; obnovljena je tek 1971. - I u Kostajnici je takođe porušena velika srpska crkva, njene tri kapele i srpsko groblje. - Nešto dalje i naviše prema Bosanskom Novom, s obe strane Une, bilo je vrlo mnogo masovnih pokolja Srba od ustaša upravo prvih meseci 1941. (vidi u prilogu iskaz: Bosanski Hovu). - Mi smo skrenuli preko Une desno kroz Baniju.

Put kroz Baniju, preko Petrinje do Gline, podseća na pitomu Šumadiju, samo što je Banija po stradanjima veća i slavnija. Žalimo što nismo magli da svratimo u Manastir Sv. Teodora Komogovinskog, Novomučenika koji povezuje Bosnu i Baniju i mučeništvo ranijih vekova sa ovim novim našega veka. Inače, selo Komogovina u ovom ratu tri puta je spaljivano i polovina njegovih žitelja je pobijena. A i u nedalekom odavde selu Grabovcu, kod Petrinje, ustaše su pobile 24. i 25. jula 1941. preko 1.200 Srba.

U Glinu smo stigli preko Prekopa, mesta gde su u 3 jame bačeni mnoga od ustaša poklani u staroj Glinskoj crkvi srpski Mučenici, njih hiljadu i dvesta, ili još i više.

U novu Glinsku crkvu, današnjeg slavljenika, stigli smo na čitav sat pre Službe Božje, koju će služiti vladika Gornjo-Karlovački Simeon, te smo imali vremena da bolje razgledamo i upoznamo njene svetinje. I ranije smo sa studentima bili u njoj, ali na kraće vreme, u prolazu dalje.

Sadašnji hram podignut je pre 20 godina (1963) i osvećen na današnji hramovni praznik. Glavni trudbenik na njegovom podizanju bio je pobožni narod Banije i Korduna, na čelu sa trudoljubivim protom Nikolom Diklićem, iz susedne Like, i neumornim vladikom Gornjo-Karlovačkim Simeonom. I pored raznovrsnih nevolja i smetnji (teško dobijena dozvola za gradnju, smetnje u nabavci građevinskog materijala, noćno rušenje od nepoznatih onoga što se preko dana ozida), crkva je ipak blagovremeno podignuta. Na žalost, nije dozvoljeno da se podigne na istom mestu gde je bila stara crkva u kojoj su poklani nevini Glinski Mučenici, nego na oko 150 metara dalje (na crkvenom ekonomskom dvorištu).

Na mestu pak gde je bila stara crkva, u samom centru Gline, danas stoji "spomendom" kulture i razonode, sa jednim bazenom ispod i spomenpločom (prema ulici), na kojoj piše: ovo svedočanstvo za pamćenje:

"Istina je naša krvlju zapisana. Bila je nekad na ovom mjestu pravoslavna crkva, a 30. jula godine 1941. oko 1200 nevinih ljudi našlo je u njoj smrt pod oštricom ustaškog noža. Protiv zla i zločina ustao je narod Banije i pošao teškim ali svijetlim stazama NOB. Danas na ovom mjestu stoji spomendom žrtvama fašizma, a podignut je godine 1969. jedinstvenom akcijom i bratskom solidarnošću naroda Banije i ljudi širom naše socijalističke domovine. 4. jula 1969".

Stara crkva bila je iz 18.veka, sagrađena u stilu austrougarskog baroka, jer ultrakatolička monarhija nije trpela ni dozvoljavala pravoslavni srpsko-vizantijski stil. Da spomenemo ovde, ako je to od značaja, da je u toj staroj pravoslavnoj crkvi u Glini, leta Gospodnjeg 1846, po prvi put izvedena " Lijepa naša domovino" Antuna Mihanovića, koju je te godine "uglazbio" Srbin iz Gline Josif Runjanin a otpevao je srpski pravoslavni hor iz Gline. No, vremena i običaji su se zatim promenili.

* * * * *

Pokolj nevinih Srba iz Banije i Korduna u staroj Glinskoj crkvi izvršen je na način koji najkarakterističnije svedoči o čudovišnosti jedne paklene mašine smrti koja se zvala "Nezavisna Država Hrvatska". Stravični pokolj Srba u Glinskoj crkvi izvršen je prvih dana avgusta 1941. Prethodno su mirni i bezazleni srpski seljaci iz okolnih sela sreza Vrgin Most najnečovečnije i najbezočnije, upravo pakleno i demonski izigrani i prevareni. Sa njima, njihovim savestima i dušama ustaše su se hteli užasno poigrati smišljenom propagandom u "prekrštavanju pravoslavaca na katoličku vjeru". Pozvali su ih da 2. avgusta 1941. (na pravoslavnog Svetog Iliju) dođu na okup u Vrgin Most, gde će, tobože, nad njima izvršiti rimokatolički župnici "prekrst", pa će posle "slobodno živjeti ... ravnopravni sa Hrvatima". U razgovorima po selima po svedočenju očevidaca, nije među Srbima postignut nikakav dogovor, ni saglasnost na prekrštavanje. Ljudi su jednostavno došli u Vrgin Most da vide šta će biti, a nisu ni mogli ne doći, jer su mnogi direktnim hvatanjem i nasilnim odvođenjem dovedeni u Glinu.

U Vrgin Mostu je bilo sakupljeno preko 2.000 Srba, sve muškaraca od 16 do 60 godina. Odatle su ih počeli trpati u zatvorene kamione i odvoziti u Glinu. Druge grupe Srba iz okolnih sela doveli su u Topusko, pa onda kamionima i vozom odvezli u Glinu.

Po svedočenju naroda, a i po kasnijem priznanju nekih ustaša, Glina je skoro od samog početka zavođenja strahovlade N. D. Hrvatske postala mesto likvidiranja na stotine i stotine Srba iz Banije i Korduna. Po nekim svedočenjima, već u noći između 12. i 13. maja 1941. godine bio je pokolj 300 Srba u Glini, u okolini, možda i u samoj Glinskoj crkvi, jer "ona je već od dolaska ustaša na vlast služila kao zatvor i klanica ljudi", kako je zabeležio jedan od svedoka. (Vidi u dodatku iskaz: Glina).

Glavni zločin u Glinskoj crkvi, kao što rekosmo, izvršen je početkom avgusta 1941., počevši od praznika Svetog Ilije ("Krvavi Sveti Ilija").

O tom zločinu u Glinskoj crkvi postoji i lično svedočenje jednog preživelog Srbina, a i kasnija priznanja na sudu nekih od ustaša. Tako, u svome saslušanju pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina (Saopštenje br. 33), Dragan Bakić je rekao:

"Na 1. i 2. avgusta 1941. godine, proglasio je po selima općine Čemernica općinski načelnik Živčić Josip, da svi Srbi muškarci, u starosti od 16 do 60 godina, moraju na 3. avgust 1941. godine neizostavno doći u Vrgin Most, gde će ih dočekati rimokatolički župnik i prevesti ih u rimokatoličku veru. Tada niko više neće smeti dirati u pokrštene Srbe i oni će biti ravnopravni sa Hrvatima. U naredbi je ujedno stajalo da svi Srbi, koji taj dan ne dođu u Vrgin Most na pokrštenje, biti će kod kuće ubijeni. I u drugim općinama sreza Vrgin Most objavljena je istodobno ista naredba. Na 3. avgusta 1941. godine oko 1.500 Srba iz općine Čemerno otišlo je u Vrgin Most. Isti dan došlo je u Vrgin Most i iz drugih općina oko 700 Srba, tako da ih je skupa došlo tada u Vrgin Most oko 2.200. Kada su se Srbi tako skupili i čekali na pokrštavanje, najednom su ih opkolili naoružane ustaše. Ustaše su bili u velikom broju, i naoružani vojničkim puškama i mitraljezima terali Srbe u sokolanu. Srbi su tada slutili da im se sprema pokolj, pa ih je oko 400 uspelo pobeći, a oko 1.800 je saterano u sokolanu. Tu su ih držali pod stražom celu noć, a sutradan je došlo u Vrgin Most 25 teretnih kamiona, u koje su strpali ove Srbe, odvezli ih u Glinu i odveli u pravoslavnu crkvu".

O istome svedoči i Antun Gregurić u svojoj izjavi: "Vidio sam kako su kamionima vodili Srbe u crkvu (u Glini), a još prije pokolja odvozili su iz crkve kamionima žive ljude, te su ih ubijali u Glinskom Novom Selu" (Ovo navodi Mladen Colić u knjizi "Takozvana NDH 1941", Beograd 1973, str. 370-1).

Najpotresnije je svakako lično svedočanstvo jednog stradalnika Srbina, tada u crkvi poluzaklanog, no ipak na čudan način preživelog Ljubana Jednaka, iz sela Gornjeg Selišta kod Gline (iz čijeg sela i familije zaklano je tada u crkvi na desetine ljudi). Njegovo svedočanstvo o "tada nastalom sveopštem klanju" u Glinskoj crkvi pročitao sam još pre ovog našeg pokloničkog putovanja, no sada mi je ta potresna ispovest takoreći u detaljima dolazila u sećanje. (Za čitaoce ovog putopisa donosimo to Živo svedočanstvo u celini, Prilog l).

Veoma je karakterističan i opis zločina u Glinskoj crkvi sadržan u priznanju jednoga od ustaških učesnika u tome klanju nevinih Srba, Himlije Berberovića iz Bosanskog Novog. (I ovo strašno svedočanstvo donosimo u celini, Prilog2). Po njemu, klanje nevinih žrtava u Glinskom pravoslavnom hramu vršeno je noću, od 10 uveče do 2 po ponoći, i bilo je 7-8 puta, to jest trajalo je nekoliko dana. Klani su najpre samo muškarci, a kasnije su dovođene na klanje i žene i deca.

Iz svega toga svedočenja od strane više očevidaca proizlazi da je u Glinskoj crkvi poklano preko 1.200 Srba, možda i svih 1.800, dok je drugih 500-600 Srba poklano u Glinskom Novom Selu i okolini, gde su onda u jame bacili i tela poklanih Mučenika u crkvi.

U ovom pokolju pravoslavnih hrišćana oko hrama i u samom hramu Božjem, zlodelu kojem nije ravno ni Dioklecijanovo ubijanje hrišćana u Nikomidijskom hramu (početkom 4. veka), jedna od prvih žrtava bio je i paroh glinski, Bogdan Opačić, koji je i život i dušu svoju položio sa vernicima i za vernike svoje, koji se ipak nisu odrekli vere svoje pravoslavne i krsta sa tri prsta.

Treba spomenuti ovde i svetli primer glinskog župnika Franca Žužeka, Slovenca po narodnosti, koji je tih kobnih dana 1941. nastojao da spasava, koliko može, pravoslavne Srbe od sigurne smrti. (O Žužeku videti opširnije u knjizi Gavrila Petešića, "Katoličko svećenstvo u NOB-u 1941-45", Zagreb 1982, 89-94). Nisu, nažalost, svi župnici bili takvi, jer je ne malo njih u drugim mestima učestvovalo u nasilnom prekrštavanju pravoslavnih Srba, a neki i u fizičkom genocidu nad Srbima.

Glinski sveti Mučenici, koji nisu izdali svoju pravoslavnu veru, nesumnjivo spadaju u svete Mučenike vere Hristove i Crkve Pravoslavne. (Trud oko prikupljanja njihovih imena još uvek traje. Videti u dodatku u iskazu GLINA neka od imena ubijenih Glinjana. - General Dušan Baić, iz ovoga kraja, u svojoj knjizi "Kotar Vrginmost u NOB 1941-1945", Beograd 1980, navodi imena i prezimena i osnovne podatke za 1022 Srbina zaklana u Glinskoj crkvi, no to su samo oni iz sela sreza Vrgin Most. - Naš pesnik Ivan V. Lalić napisao je pesmu "Opelo za sedam stotina iz crkve u Glini", ali je u pesmi broj uzet verovatno samo simvolično).

Na ove svete Glinske Mučenike možemo slobodno primeniti proroštvo Svetog Tajnovidca iz Apokalipsisa Crkve Hristove: "I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrte životinje govoreći mi: Dođi i vidi. I videh, i gle konj zelen, i onome koji seđaše na njemu beše ime Smrt, i pakao iđaše za njim; i bi im data vlast na četvrtinu zemlje, i ubijahu mačem, i glađu, i smrću, i zverovima. I kad se otvori peti pečat, videh pod oltarom mnoge duše poklanih za Reč Božju i za Svedočanstvo Jagnjetovo koje imađahu. I bi im data svakome haljina bela, i rečeno im bi da počinu za malo vremena dok se ne napuni i broj sabraće njihove i sastradalnika, koji će biti ubijeni kao i oni" (otkr.6,7-11).

Sa Glinskim Novomučenicima tako je zaista i bilo: pobijeni su pod oltarom za Krst Jagnjetov i pravo Svedočanstvo. Zato im je u novoj Glinskoj crkvi podignut i posebni oltar, a od Srpske Crkve ubrojani su u opšti Sabor Svetih Mučenika i Novomučenika, od Kosova do današnjeg dana.

Ovaj oltar je u apsidi severne pevnice novoga hrama, a u istoj apsidi iznad tog žrtvenika freskopisani su likovi: Sveštenomučenika Save Gornjokarlovačkog, prote Steve Ogulinskog, mučenice Majke Pravoslavne i još nekoliko mučenikaDečice i Seljaka ovoga kraja, u svojim narodnim nošnjama. Svim ovim Glinskim Novomučenicima služi se služba na ovom malom oltaru nekoliko puta godišnje.

U kovčegu na ovom žrtveniku čuva se kamen temeljac stare crkve, pregršt zemlje natopljene krvlju Glinskih Mučenika i čestica moštiju Sv. Velikomučenika Lazara Kosovskog, što je dokaz zajedničke sudbine ovih Novomučenika sa Kosovskim Mučenicima. I u životu i u smrti sve im je bilo zajedničko: stradanje za veru i rod, isto bogoljublje i rodoljublje.

Ma koliko da je napisano i pročitano o stradanjima srpskih vernika u Glini, i uopšte u Baniji i Kordunu, nikakve knjige ne mogu zameniti ono što se od samog naroda ovih krajeva može čuti i doznati. Naši razgovori sa narodom, koji je toga dana došao u većem broju Glinskoj crkvi, među kojima je bilo i preživelih boraca iz NOB i naročito dosta starijih žena u crnini, a i sa našim sveštenicima (koji, iako su mahom mladi, znaju od naroda dosta autentičnih kazivanja i svedočenja), trajali su posle Liturgije sve do Večernja, koje je služeno po podne u 5 časova, sa dečjim recitacijama i prigodnom besedom.

Iz sveg ovog svetoliturgijskog i bratskog opštenja sa narodom ovih krajeva ostao nam je nezaboravan doživljaj i neizbrisivi utisak: da je ovo živ narod Božiji i da ima živu dušu, veliku dušu i veliko srce koje verom i čovekoljubljem sve prašta. A nije mu bilo lako, šta je sve doživeo i preživeo!

Iz Gline smo uveče otišli za Topusko, staro banjsko mesto na istočnim obroncima Petrove Gore u Kordunu. I Topusko je, kao i Glina i sva okolina, stradalo od ustaša, naročito 1941. godine. Srbi su i ovde zatvarani u pravoslavnu crkvu Sv. Jovana Krstitelja, klani i ubijani, vođeni u Glinu na tamošnje klanje, streljani u Lomića jaruzi i Ratkovića strani, odvođeni u logore, naročito na strašno Jadovno. Bože moj, kako je ovaj narod Korduna, Banije i Like, a i čitave ove burne Krajine, Glinom i Jadovnom povezan i večno sjedinjen. A uz njih i sa njima i mi, i svi Srbi od Kosova do Jadovna.

Inače, porušena u Topuskom crkva Svetog Jovana obnovljena je 1971, a dotle je Liturgija služena (prvi put 1953) na crkvištu pod vedrim nebom. Ova je crkva danas jedna od najlepših i najuređenijih na Kordunu. Njen sveštenik, sa narodom, uz sve teškoće obnavlja i druge porušene i zapaljene crkve u okolini.

Put nas je iz Topuskog dalje vodio kroz selo Čemernicu, jedno od mnogobrojnih i mnogostradalnih srpskih sela na Kordunu. Na ovdašnjem spomeniku "palim borcima i žrtvama fašističkog terora" stoji sledeći značajan tekst koji treba pamtiti (napisao ga srpski pisac iz ovoga sela Stanko Korać, čiji su otac i brat zaklani u Glinskoj crkvi):

"Avgusta 1941. godine, vrijeme stravičnog rata i neizvjesnosti, dani masovnog istrebljenja Srpskog naroda. Predstavnici zločinačke ustaške države pozvaše i na ovom mjestu, gdje se nalazila zgrada općine Čemernice, okupiše 3. avgusta odrasle muškarce sela Batinove Kose, Bukovice i Čemernice. Okupljene ljude ustaše odvedoše u Glinu, gdje ih u pravoslavnoj crkvi, noću između 4. i 5. avgusta 1941. godine, mučiše i usmrtiše nožem, maljem i kundakom. Ovaj zločin u nizu drugih na Kordunu i Baniji, ostao u istoriji kao neshvatljiv užas. U toku četiri ratne godine iz navedenih sela pogibe u borbi za slobodu i socijalizam 50 boraca, a zločini izvršeni u Glinskoj crkvi, u zbjegovima Petrove Gore, u Ratkovića strani, u Jadovnu, u ustaškim logorima i zatvorima i drugdje, oduzeše ovim našim selima 1016 nedužnih života. Dragi roditelji, braćo, bake i djedovi, znani i neznani srodnici i prijatelji: Vi padoste kao nevine žrtve prljave politike izroda ljudskog roda, kao borci za slobodu, slogu i radost, za naše ljepše i sretnije sutra. Neka se nikad ne zaborave vaše patnje i naša bol".

Kao što se i iz ovoga vidi, a i inače se zna, Glinska crkva i Jadovno bili su prva glavna stratišta banijskih i kordunaških Srba pravoslavaca. A onda je njihovo mesto zauzeo milionski logor smrti Jasenovac. Primera radi, da spomenemo, da je samo iz ovog sela Čemernice ubijeno u Jasenovcu oko stotinu žena, dece i staraca. Napominjemo takođe da je odvođenje na Jadovno i tamošnje ubijanje ovdašnjih Srba otpočelo već prvih dana maja 1941. (tj. već 6. i 10. maja).

Naš put je išao dalje kroz varošicu Vrgin Most i onda kroz Vojnić, opet jedno mnogostradalno srpsko mesto na herojskom Kordunu. U vreme zavođenja paklenog "novog poretka" Endahazije na ovim prostorima, ustaše su 29. jula 1941. iz Vojnića i okoline pobili u Božića jarku oko 500 Srba, zajedno sa njihovim sveštenicima: Dokmanović Milanom, Ninković Petrom, Peuračom Milom i Šušnjar Dušanom. U zaseoku Vojnića Kolariću spalili su crkvu Svete Petke sa 160 pravoslavnih Srba u njoj. Crkva je obnovljena i ponovo propevala 1969. godine, no nažalost, kao i u Glini, opet ne na istom mestu. Ne shvatamo zašto to ovaj režim radi?