Dragi moj bezimeni dnevniče,
danas je hladno,samo što sneg ne padne.Neobično za oktobar,a možda i nije.Možda sam ja neobična ovih dana?
Dan regularan bez ikakvih posebnih dešavanja, ne znam ni šta bih ti pisala.Ali eto provela sam dan u razmišljanju pa se setih tebe. Ti si taj koji trpi sve moje sulude ideje,neostvarene želje, neispunjena nadanja. Jadan ti,toliko tajni čuvaš o meni. Jedino tebi i verujem apsolutno pošto znam da nema šansi da te neko nađe i pročita. Jao,baš bi me bilo sramota kad bi neko video šta ti sve pišem. Hihihihi.
Sećaš se kad sam bila zaljubljena u onog mamlaza,pa me nije primećivao?Ili kad sam išla s drugaricom da kupi haljinu pa sam se saplela i pala? Koji blaaam.ma znam da se sećaš,nego..šta ti misliš hoće li skoro taj sneg? Moram kupiti jaknu i čizme. Hmm,nemam ni kapu. Uh,valjda neće tako brzo.
Ah,da zamalo da zaboravim da ti kažem.Danas sam se opet zaljubila.Ali pošto žurim pisaću ti o njemu sledeći put. Idem sad da čekam kraj telefona, možda me pozove.Prvo moram da proverim imam li signal i dobru mrežu da ne budem slučajno nedostupna.
Pišem ti uskoro,ćaooooo!
Tvoja Ivy
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Dugo sam razmišljao da li da ti se ikada obratim, da ti kažem da i ja - tvoj dnevnik po nekada imam nešto tebi da kažem. Da, sećam se svih reči koje si zapisala na mojim stranama, sećam se i tog mamlaza koji te nije primećivao, ali tada ga nisi zvala mamlazom :) Sećam se i kada si pala, kada se nisi mogla setiti gde si stavila pasoš pre putovanja, kada si me otvarala u nameri da nešto napišeš, a ostala samo da sediš pred praznim papirom...
Moja suština je da pamtim, naravno. I da svaku reč učinim nerazumljivom onima koji bi se drznuli da me čitaju. O da, oni i ne bi znali da su im te reči nerazumljive. Mislili bi u svojoj oholosti da kad pročitaju reč "nebo" da znaju šta si napisala. Ali ne - oni će tada videti SVOJE nebo, ono koje oni u sebi nose kao sliku nebeskog svoda, nikako TVOJE nebo...ono što si ga gledala na kampovanju, ono koje si gledala sa Đave...ne...neće oni nikada pročitati TVOJE reči...samo će u njima prepoznavati svoje vlastite. Tako da...budi mirna Ivy, tvoja je tajna u meni sigurna, kao pod sedam Solomonovih pečata.
Nego, nešto drugo ti ja htedoh reći, ali eto i ja se zapisah. tako ti je to kada si dnevnik, a želiš nešto reći, umesto da večito slušaš. Hteo sam ti se zahvaliti što postojim. Ne čudi se...moje postojanje je nerazdvojivo od tvoga. Kada ti mene ne bi pisala, ja bih bio obični rokovnik, sveska, prazan magnetni sektor na nekom disku...tek uz tvoje reči i ja počinjem postojati. Tvoje reči su otkucaji mog srca, a tvoje listanje je moje disanje. Zato...što me više budeš pisala, ja ću bivati sve veći i sve življi...
I ja se radujem tvojoj zaljubljenosti, samo da znaš...ona uvek učini da se i meni posvetiš. A kada me jednog dana budeš sasvim ispisala, kada više ne bude mesta ...to će značiti da je vreme da oboje zatvorimo zadnju stranicu, i nasmešimo se životu, jer: bili smo, postojali...i iza nas je ostao zvezdani trag....
Nazvaće te! :)
Често стојим поред прозора,испраћем погледом неког кога не видим и не познајем.
Држим руку на књизи, отварам тврде корице,нема посвете. То је књига мог живота коју нико није прочитао....
Ja batalio u srednjoj školi kad ga našla moja starija sestra pa se nasladjivala sa drugaricama mojim mukama:)
dragi dnevnice nije me bilo malo duze jer sam bila bizi. radila sam puno pa nisam bila ni za koji k*. Onda je dosao vikend. U petak sam izklepala jednu sto me nije razumjela, pravila se Englez i pokusala da mi uzme personalni prostor. U subotu sam plesala i pjevala, u nedelju sam ljencarila i cutala a sada odoh da prosetam i da se pripremim za radnu sedmicu. Sve u svemu, pravo sam uzivala.
:)
predivno jutro bez vjetra i dzaba sam ustala u 5 vidim da cu opet kasniti na posao, sta cu kad sam takva nikakva:)
Evo, upravo sam saznao da si se onlajnirao, a ja te tražim po budžacima. neka, nema veze. i tako sam pokušavao da te pišem bar jedno 20-ak puta, ali sam se nekako gloompavo osećao pri tome (mis'im stvarno - pisati pismo knjizi, koja je moj alter-ego...pa to ni indijanci nisu radili). Ali eto, ostarilo se, pa nešto pomislih - možda sma te trebao ipak pisati?! Ali...kome? Sebi? Eh, pa ti znaš da ja znam sve što sam hteo da znam. Ono što ne znam, nije mi ni trebalo - manje glava boli. A i šta će mnogo znanja u maloj pameti? Samo da mir remeti...
Ali dobro, pisao ja ipak tebe, samo ne kao što normalni ljudi pišu. Ja ostavljao tragove...na mestima koja više nikada neću obići. Na onima koja hoću - e na tim mestima sam odlazio bestraga. Šta će mi tragovi,. nisam ja Ivica i Marica. Uostalom, ako nema ljudi koji znaju naše puteve, ne treba ih ni papir da pamti. Ajoj, ala lupetam...evo, neću više. Basta!