Teslio

 I šta nam je ostalo nakon svega: VELIKO  ništa i ćutanje. Posle hiljada reči koje su letele etrom sada je nastao muk koji ništa ne može promeniti.

Dani su neprimetno prolazili, menjala su se godišnja doba,nisam ih primećivala jer od tebe dalje nisam ni gledala.

Čemu sada prisećati se prvog prolećnog dana, letnjeg zalaska sunca, jesenjih boja i nežnih pahulja kada mi ništa ne znače, tada mi nisu bile potrebne. I ne sećam se ni prvog lista koji je pao, sećam se samo da je tog dana pala suza niz moj obraz. Slivala se lagano, mučno i pekla je.

Ali ona nije bila poslednja. I u proleće tekle su suze i pravile barice kao sneg kad se topi. Jedna po jedna, previše ih je bilo. Ne zaslužuješ to,a opet, sve sam oprostila i nastavila da opraštam sve do danas.

Danas sam shvatila da barice treba da nastaju od snega, ne od mojih suza, da na licu trebam imati osmeh, a ne bore.

Opraštam se od tebe danas i zauvek. Ono malo lepih uspomena neka stoji dok ne izblede, neću ih oživljavati  već ću stvoriti lepše sa nekim drugim.

Zbogom...