Teslio

Zraci sunca užurbano se probijaju kroz venecijanere na prozoru i počinju da peku očne kapke. Okrećem se na drugu stranu u nadi da ću odremati bar još malo, bar dok me detlić ne probud i gle čuda... Onaj isti koji već danima, umesto u silno drveće oko kuće, uporno udara u metalni vrh dimnjaka. AAAH! Dosta više!!! Kunem se da ću jednog dana utepati tu pticu i skuvaću je, ma ima da je krčkam pet dana ako treba, i ima da čuje isto onoliko balončića u ključalom djuveču isto koliko sam ja njegovih udaraca o dimnjak. ( I nemoj da je iko zvao neko udruženje za zaštitu životinja, jer ovo što mi ptičurina radi na svaki slobodan dan nije humano i da dodam :) neću biti kući).

Iskobeljah se nekako iz kreveta i odlazim-(AAAH,dosta više, ustao sam-prestani da kljucaš)- i da odlazim pravac do mašine za kafu. Da li je u pitanju navika ili potreba, nebitno je, a pre bih rekao da je čin uživanja u toj prvoj šoljici jutarnje kafe TOG famoznog slobodnog dana neprocenjiv. 

Danas ne želim da stvari prepustim slučaju i presedim kod kuće, iako bi mi to možda najviše prijalo, nekako uvek mislim da je vreme kod kuće protraćeno. Pijem garavušu i "meditiram" u crnogorskom stilu zavaljen u kauč, pokriven ćebetom do glave. Kunjam i mislim se šta bih mogao da radim danas, ali ide poteško, valjda zato što kafein još nije počeo da deluje.

Izvukoh se iz tog mekanog kauča, i uputih se po drugu šoljicu kafe, ali nešto ipak nedostaje. Osvrnem se ka stočiću i vidim blokče, marker i cigarete... Priđoh stolu,pokupih rekvizite i uputih se na terasu, a iskreno ne znam zašto mi je trebalo blokče i marker. Dok vrata cvile, udišem svež vazduh i mislim se: " Mmmh, divan dan...". Onako zamotanog u ćebe komšiluk me gleda kao da sam pao sa Marsa, a mene iskreno (znate šta, e baš to! ) mnogo pogađa.  

Zavalio sam se u stolicu i počinjem da švrljam, i mislim kuda na ručak. Dok prevrćem po mozgu šta mi se jede, videh taksi  kako prolazi i na krovu nosi reklamu "Mongoli Grill". Ah, to je to-mislim se! Danas idem na ručak kod "Džingis Khana".  

Čini se da nisam ni okom trepnuo i već je bilo 11 sati. Dok sam ponovo trepnuo moje predjelo je stiglo. Nek je blagosloven onaj ko je izmislio supu, ali i onaj koji ju je danas napravio, a rezanci fantazija živa... Kroz testo se provlače ukusi đumbrira, mirođije i drobljenih semenki komorača.  
Sve je kao tempriano i dok uživam u poslednjim kapima supe, stiglo je i glavno jelo; ražnjići od jaka, puter pirinač, i blagi umak od belog luka i belog vina, toliko kremast da mi je došlo da poručim porciju za poneti...I sada slatki greh! Kolač od jabuke i cimeta sa prelivom od crvene pomorandže.

Bože oprosti, zgrešio sam!!! Nek ide bestraga sve, i ta dijeta koja me progoni već 4 meseca i sedi polu-odlepljena na frižideru,(bes) i nije odlepljena zato što često uzmem taj papir da čitam šta treba da jedem, nego od zavetrine kad otvorim-zatvorim frižider, iskreno više ga i ne primećujem.

Ali pošto me savest peče, odlučio sam da se prošetam po gradu i da malo fotografišem, ne bih li nekako sagoreo taj slasni višak kalorija. Kako idem ulicama grada, nailazim na park, u kom sam uzgred budi rečeno bio bar stotinak puta, ali ovaj put je bilo drugačije. Vazduh je mirisao na sneg, i potsetio me na neke trenutke i ljude koje dugo nisam video. Tako odvojen od sveta, pravim fotografije i prizemljim se onog trenutka kad me je gospodin šezdesetih godina potapšao po ramenima. 

Iznenađen, okrenem se i ugledam prosedog gospodina, sa milim i upitnim pogledom u očima. Vidim da uživaš dok slikaš?! Smem li da pogledam fotografije?- reče on i nakon nekoliko pregledanih fotografija upita: " O kome razmišljaš dok fotografišeš... Čini se da pokušavaš da slikaš nekog ko ti nedostaje!". Zar i ovde imaju baba vange-mislim se. Možda- odgovorih mu, ali je poruka zapravo bila "Da".  

Gospodin se konačno pretstavi.!Ja sam skitnica... Nakon što mi je žena preminula ja sam izgubio volju za životom. Heder (Heather) me je svih 35 godina braka volela kao onda kad smo se prvi put zaljubili. Od te noći šetam ulicama kuda smo ja i ona provodili vreme uživajući jedno u drugom. Nažalost, nismo imali dece-reče tugaljivim tonom. Ovuda smo šetali  i ja bih je fotografisao dok ona uz smešak ne bi rekla : " E sad možemo na kolače!".

Zemljo otvori se!- pomislih. Prestao sam da fotografišem i posvetio sam se slušanju ispovesti jedne skitnice. Kaže da nema adresu, a ni broj telefona. Stan u kom su živeli retko odlazi, a telefon je ugasio jer ga više niko i ne zove... U novembru nisam platio račun, ne bi li telefon zazvonio, ali umesto poziva, dobio sam pismo od firme da terba da platim račun do 25. decembra. Ni Božić niko da čestita.

 Prolazimo pored poslastičarnice u kojoj su svake nedelje odlazili na kafu i kolače. Ušli smo unutra i nastavili da pričamo. Naručio sam Krem Karamel, ne znajući da je to bio njen omiljeni dezert. A onda je nastavio priču o jednom od mojih omiljenih dezerata i  o tome kako je njihova ljubav bila isto toliko slatka. On je našao dušu kojoj može da se ispovedi, a meni se svet okrenuo naglavačke. Ne bih li malo razvedrio temu obratio sam mu se i odlučio da mu kažem svoje ime. Ja sam grešnik i nasmejah se. Mene ovaj slatkiš proganja već mesecima i taj slatki greh me usporava da stanem na naslovnu stranu časopisa... On se isto tako slatko nasmeja i reče: " Eh mladiću! Takav greh se prašta!" 

Rastali smo se i ja sam mu pružio vizit kartu i pozvao kod mene u restoran. Rekao sam mu samo da se najavi kad bude dolazio, ne govoreći mu razlog za to. Mesec dana kasnije , skitnica me je pozvala sa javnog telefona i rekla da bi došla na kafu, kad budem u pauzi. Dogovorili smo se da dodje u 3. 

Za to vreme ja sam organizovao sve što mi treba da mu priredim iznenađenje. Jedan od najboljih dezerata ikada, pleni svojom jednostavnošću, i ostavlja utisak za sva vremena.

Creme Caramel

Karamel: 150 g šećera, 75 ml vode. 
Krem: 500 ml mleka, 125 g šećera, 10 kapi ekstrakta vanile (ili vanila štapić), 6 jaja (4 cela i 2 žumanceta), 2 g soli i rendana kora 1/2 limuna. 

U posudi pomešajte šećer i vodu. Pustite da proključa dok šećer ne počne da menja boju. Skinite šećer sa šporeta kako ne bi nastavio da kuva. Sipajte šećer u porcelanske posudice. Zagrejte rernu na 150 stepeni Celzijusa (320) Farenhajta. 

U drugoj šerpici zagrejte mleko i vanilu, koru limuna, so i pola šećera (ne sme da proključa). Umutite ostatak šećera i jaja,i dodajte vruće mleko. Dobro izmešajte i nalijte 3/4 posudice. U posudu za pečenje ulijte toplu vodu i spustite posudice u nju.

Zatvorite rernu i kuvajte 30-45 minuta. Kuvajte sporije, u suprotom ukoliko povećate temperaturu i ubrzate proces stvoriće se balončići i time kompletno promeni teksturu dezerta.Ostavite da se ohladi i potom nožićem odvojite od ivica. Prevrnite na tanjirić za dezert ili dublju posudicu. 

Stiven je elita foto sveta. Fotografisao je mnoge velikane  Modernog Divljeg Zapada, između ostalih i Kraljicu Elizabetu prilikom njene turneje po Kanadi 2002. godine.  Svake nedelje dolazi na kafu i Krem Karamel. Mnogi su prošli ispred objektiva njegovog aparata, ali nakon svega, znam da mu nijedan model neće biti toliko drag koliko je bila Heder.

Ja se opraštam i greh poništavam grehom. Na vrata frižidera stavljam sveže zalepljen list papira sa nekim novim pravilima kako dobiti turbo izgled za 5 dana... Ali i ja i Vi znamo da od toga nema ništa.

S ljubavlju,

Bon Appetite! 

Chef011