Teslio

Можда нисмо из истог Земуна?

Мој Земун је много у мраку, завитлан сувим лишћем, заљуљаним старинским уличним светиљкама, што више рекламирају мрак, него га разбијају. Поплављен звоњавом цркава, дозивањем гугутки, свирком лоших ђака са прозора Музичке школе, јутарњом пробом камионских сирена из Ватрогасног дома; почасним кругом аутобуса Вртларском-Творничком-Главном, галамом са игралишта Прве гимназије.

Или са пуно бледуњавог Сунца у гранама Парка, бобицама сврбипрашка, бунарима са два огромна гвоздена точка, војницима што са прозора сиве касарне чежњиво добацују за девојкама - а оне се надају нечему бољем.

Паткица на кеју повише Старе Капетаније, ауре над Дунавом 5 минута по заласку, када цео Запад добије златну и црвену нијансу, само је Дунав поврх свега још и сребрн; а Београд тада још увек насмејан, блешти у Сунцу које се тамо дуже задржи - таквог га је могла видети и госпожа Дафина, у онај дан кад се опраштала од овоземаљских несрећа, да је више ишта могла видети (осим свог Павела Исаковича, поново младог и лепог и поново у њу заљубљеног, како јој, преко воде, прилази).

Заразне сете на Гробљу, која те као болест везује да проналазиш све скривеније и скривеније стазе, и читаш све старије датуме смрти и све чуднија презимена - уместо да се прођеш ћорава посла и идеш куд си наумио. Блесаве радости на Гардошу - да погледаш то мало кровова испод којих се врти сав твој живот - сада из малтене недозвољене визуре (опет Београд - несватљиво близу и наопако наслаган, измешан).

Неба над Банатом и бескрајно далеких јабланова, од којих морају да те стигну мисли: како ће те све те даљине надживети, као што су и све власнике надгробних натписа горе на Брегу.

Часних сестара, старих људи, рањеника у пиџамама, сеновитих улица, непознатих оронулих фасада, куваних кукуруза и печених кестена. Слабо обучених Цигана.

Једне пригушености у којој се осећаш као под водом - имаш слику, немаш тон. И из које не желиш да се избавиш.