Teslio

Инстинктивно у нашем понашању

Ми се јако дивимо чињеници да за собом имамо 10.000 година цивилизације, спремни смо неограничено да хвалимо и тумачимо своју духовност, религиозност и интелектуалност. И волимо да анализирамо своје поступке са речених аспеката, да углављујемо све у психо­со­ци­јалне и политичке оквире.

Међутим олако превиђамо својих 100.000 година дивљаштва, и пола милијарде година е­во­­луције. Истина је да нас одређују и да нашим животима управљају много више ин­с­тинктивна понашања и обрасци који су се током свих тих година показали као делат­ни. А током тих година ми смо се углавном бавили једном једином идејом: да пре­жи­вимо, да бу­де­мо бољи од других и да оставимо потомство које је боље од других. Игра је можда глу­па, али доводи до тога да осванете у садашњости, наоштрени за будућност – за разлику од губитника, чије су се еволуционе гране негде погубиле и осушиле. Можда достизање сада­ш­њости и није тако неки епохалан успех, али стигли смо баш ми, који смо потомци најбо­љих тркача, те следствено томе – и сами расни тркачи!

Како то ми тежимо будућности? Преко потомства, свакако: наш циљ је, када се оголе све цивилизацијске пресвлаке – моћно и пробитачно потомство, које ће наше име и наше гене узнети у следећа поколења.

Мушкарци и жене, свако са различитом тактиком, гледају кога ће да зачарају и упрегну за своје циљеве, премда би се рекло да је циљ идентичан. Мушакрци имају једноставнију стратегију: повалити свако чељаде које може да им роди. Касније, како слабе његови капацитети, почне да тражи ону:

• са савршеним генима, здраву и супериорну,
• сјајне плодности – да лако изнесе трудноћу, порођај и материнство,
• пожртвовану и одану деци и кући.

Ако се први услов чита из генетског мириса (а то је нешто о чему ништа не знамо, што нам само кида утробу када се појави), из дугих ногу и сјајног тена; ако други услов до­ка­зу­ју дуги прсти, шаке и стопала, наглашени кукови; а за трећи нам ваљда остаје једино да кажемо „види, баш ко моја мама..“ те се тако добар део мушкараца жени ко­пијом своје мај­­ке (мада то снаје не воле да се каже ))

Стратегија мушкарца не иде даље од поваљивања (са избором исправне цуре за дуги посао подизања деце). Иза поваљивања, следећих 20-так година, мушкарац би са уживањем се­део у кафићу, мувао нове и све млађе кандидаткиње и са поносом показивао своју децу „пази га, исти тата!“ где би им и уделио 5 или 10Е да се лепо почасте сладоледом. После 20 година деца би већ и постала занимљива, са аспекта: да су дужна да се старају о оста­ре­лом и истрошеном оцу.

Толико о мушкој стратегији. Само да скренем пажњу: нема дакле тог социјалног, религиј­с­ког, нити политичког слома, нема економске логике, нити друштвених, ни моралних пре­п­река – да мушарац не пожели сваку цуру дугих ногу, са дупетом као поштанско сандуче и са оним сјајен у очима „изгураћу ја са њима – био ти ту или не!“ Мушкарац се понаша као молекул са пар слободних валенци: нека само наиђе исправан радикал – он ће њега да смота, има све да пршти!

Женска је стратегија далеко компликованија. У некој циничној подели Бог је женама за­ки­нуо на снази, али дао задатак да подижу децу и да остану уз њих док им не израсте перје и док не науче сами да лове. Модерне жене ће рећи да је то неправда, да је на делу балкан­с­ка тупавост, неодговорност, ваљда и заосталост – жене свако понашање, које им не одго­ва­ра, крсте неморалним. Али је чињеница да свеједно желе децу – пуно де­це!

Па како се сналазе: тако што себи хапсе роба, који ће да надомести њихов мањак снаге, а притом не мора да је паметан, јер жене са те стране немају проблема. Шта још жени треба да би кренула да рађа: треба јој топли, безбедан дом, треба јој сигурно издржавање. И ту се дешава поново инстинктиво одлучивање: када жена угледа поузданог човека, дом који може да буде њен и какву-такву сигурну будућност – она се отвара као цвет и затрудни у року од одмах (после, када посао приведе крају, она се пита „не знам шта ми би, где су ми биле очи?“, што уме да се пита и њен „човек“).

Имати свој дом значи: имати своју кухињу, своје купатило, спаваћу собу и телевизор. И није паметно наметати женама да деле ишта од овога. Ћерка, кад мало одрасте – запази да су стан и приходи савршено згодни и практични за њу и зета, те почне да се пита: докле ће ово двоје лапонаца да ми ремети животне планове? Ако уђе у туђу кућу – истог часа све ис­претумба, обележи својим мирисима и изгебе као мачка. Наравно – када све означи као своје, следећа идеја јој је: потомство !!

У неко праисторијско доба (а у њему смо највише боравили) живело се у породицама од 4-5 мушкараца и жена и непознатог број деце. Жена је мушкарце везивала сексом и старом игром уважавања, ако устреба и дивљења. Међутим – паметније је било да су деца од Во­ђе, те се тако и она пажљиво давала Вођи у плодне дане, а оне остале препуштала својој бра­ћи и полубраћи. Вртели су се ту и неки ловци, врачеви и скитнице издалека, а знамо да је од очева издалека потомству увек здравије.

Тако да данашња жена везује уз себе полубрата, мушкарца који баш нема куда да побегне, и за којег је мала шанса да ће га нека друга преотети – јер таквих (Шмокљана) има под сва­­ким каменом. Притом је срећна ако има и Заштитника – директора, мајора или ма­кар кокаинског барона – ма нема везе, опаки мушкарци се препознају, имају и они неки свој ми­рис.

Ко жени загорчава живот: један Станислав, из Тузле/Франкфурта/Мелбурна.. никад му се не зна – човек који се појави једном у 3-4 године, и чији глас преко телефона распрши у парампарчад њене 3-годишње клетве и заклињања: да га „никад, али више никад!! “ неће погледати, загрли­ти, примити, утонути у тај проклети мирис његових осмеха.. То је тај ски­т­ница у чизмама од 7 миља, за којим жене луде, али не може ниједна да га има. И која се покрене за њим, преко Алпа и Океана – доживи после 3 месеца да се пробуди сама у непознатом граду, таман са толико пара да се јави свом блентавом мужу да дође по њу.

Жене се не удају за директоре, ни за скитнице – зашто, па то би значило да си удата за целу фабрику, или још горе – за пола Европе, у овом другом случају? Не, оне су срећне уз своје послушне мужеве, али то не значи да могу без оне двојице. Само – не мора све да се обзнањује.

Проблем настане када деци израсте перје, некако – када најмлађе почне да пушта бркове. Ту жени спадне ужасан страх са плећа: преживела су сва, делују да су нормални, одго­вор­ни и амбициозни. Међутим, тога се тренутка постави питање њеног шмокљастог мужа: по­треба за њим сада драстично опада – панике су прошле, а са паникама и потреба за тр­пе­љивим човеком, кога никакав ђаво не мож да избаци из такта. То су године када се оне најженственије предају маштаријама и виртуелним флертовима, оне чвршће баце се у пра­ве романсе, а оне мушкарачкије – оне се театрално разводе „е па доста сам те вала и ТР­ПЕ­ЛА“ – то кажу свом мужу, које су изабрале као савршено шмокљавог и сатерале у ал­ко­хол и депресију својим презиром.

Та (промискуитетна) епизода потраје неких 7 година, до менопаузе. Менопаузу жене ужас­но тешко доживе, управо као шамар и увреду судбине – као крај живота, женствености, човечности. Иза тога су склоне да се живе сахране, осим оних које су се окружиле љубав­љу, па ни не примете које године пролазе.