Teslio

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža same od sebe prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava.
Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor.
Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni usput, tokom godina moje večito vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i svelih nada.
Možda je ona, kao i ja otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi.Putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno ko koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi "na tanjiru", da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča,da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači,i koliko.
Da, priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili to ne. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala.
Nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima...

Da, Beograde - mi znamo :)