Teslio

Dunav, moja druga ljubav u ovom "životu".

Od njega mi i sam nadimak (i ovde nick),..

Vazda sam imao neki čamac; sa kabinom, bez nje, sa švansom, sa jerdiličarkim potpalubljem, motorom il' veslom - družio sam se sa Dunavom. Retko kad sam pecao, više sam se družio sa ljudima sebi sličnim, njihovim porodicama, njihovim kućnim ljubimcima,...

Dok zavozim niz liman, mislima protiče;

Ta voda nije više voda koju gledaš
Jer nju već neko drugi, udaljen od tebe,
Vidi a ti u drugu vodu gledaš.
I Grad koji reka preseca na dvoje
Kao što jabuku dele zaljubljeni
Nije više Grad koji vidiš
Jer on se menja neprestano, samo ga svako,
U svome sećanju može sačuvati
Neizmenjenog, jer deca rastu
I opet je nad vodom zima,
Moja ljubavi.

I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava,
Reči o Gradu izgovaram jer u mojim
Rečima, samo, možeš u noći čuti zvon
Malenog zvona sa Jermenske crkve
I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas
Brata moga sa druge obale kako u
Vetar kazuje reči o Vojvodini
Varmeđskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog
Saća i božićnih kolača i bruj tanke žice
Sa malog prima s kojim se staču naše minule
Godine.
Ti znaš, Grad je od ljudi tkan,
A naši su prijatelji otišli
I gledaju nas sa umornih i
Dalekih zvezda.

Ali, svejedno, ja sam još tu, i još prelazim
Jutrom mostom kojeg nema
Do u sećanju krhkom i vraćam
Se mostom kojeg nema.

I pored reke stojim koja pamti
Kako smo umeli plakati kao napuštena
Deca u zimne čase sećanja na one kojih
Nema a ova ista reka je strah njihov
U jutru talasom tamnim zaplavila.

I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno,
Stoji i zalazi u atare i neka nova deca trče
Dugim obalama i svoju radost u
Novo jutro izdišu.

Voliš li ovaj Grad, umeš li se na licu njegovom,
Katkada, prepoznati?
Možeš li u sećanju vratiti mladu sliku
Kako gimnazijalka Isidora zaplašena
Naglim zvukom vidi kako iz širom otvorene
Kapije dva besna vranca izleću a na kočijama,
Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda
Lenka Dunčerska?
I kako mladi Kašanin gleda kako
Lazar Kostić s šeširom zgužvanim u ruci
Zamiče ulicom Dunavskom
I kako Zmaj, s večeri, bodar, dugom obalom
Kamenici se vraća.

Ima li reka pamćenje i da li iz tamnih
Dubina zemlja ona ista voda
Vraća se u izvorište odakle velika misao
O večnoj vodi dolazi i uvek naš Grad ne
Mimoiđe u svome toku ka moru koje sve slike
U album sećanja vode beleži.

Ti znaš, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad
Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas,
I sat sa Varadina broji i naše sate
I sate onih kojih nema i onih
Koji će biti.

U vremenu koje je moćno kao reka
Na kojoj umorne oči odmaramo.

Da li umeš da čuješ reči na jezicima
Koji se govoraše ovde i koji se govore sada dok
Mi ćutimo u svetu uspomenu zagledani?
I da li možeš da oslušneš pesme
Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu
Napisane, u vekovima koji se
Gube u sećanju?

I da li možeš da vidiš sve te devojke
Sa našeg starog korzoa kako trče uz reku
U svojim prozirnim lepršavim haljinama
I zamiču spokojne iza vidika.
A oni momci, što su ih osmatrali,
Ushićeni na uskim trotoarima našim,
Na drugoj obali, većma i odavno, stoje
I uzaludu se dozivamo.
Vidiš li ih? Da li ih mlade prepoznaješ?

A zvona sa Saborne, i Almaške, i Uspenske i zvona
Iz naših sećanja, zatamnjenih, ali sa večnim zvonom
Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni
I prolaznici, govore nam.

I Sinagoga naša svetli iznutra
I miriše na vreme iz koga smo potekli.
Možeš li da zamisliš kako gore lampe
Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju reči molitava Gospodu:
...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu
jer žao će mu biti sluga njegovih kada bude video
Gospod, da je prošla snaga i da nema ništa od uhvaćenoga ili od ostavljenog..."

A samo je grad ovaj večan i ovo nebo u koje se reči
Naše uzdižu kao jato ptica koje se vinu u nebo,
S Dunava, u večeri.

Na plači, moja ljubavi,
Ne plači u sećanju, za sećanjem,
Nad sećanjem.
Grad će nam oprostiti sve što mi nismo
Oprostili njemu.

Za pamet vječnaju.
Za jutro obično, pored Dunava,
Za dan koji će i nas u drugi dan
Velikom vodom prevesti.

Možda se u pahuljama ranim opet vraća
Zgusnuta voda koja pamti naše ruke
Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno,
Jer sve je oko nas u protoku i sve se
Ponovo vraća.

Nema druge vode doli ove koja se u oblake
Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I noć u
Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno,
Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas.
On je od naših lica.
I bez nas ne postoji.

A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema.
I lepi mostovi naši. I kuće, malene, kojih
Više nema. Ni ulica naše mladosti.
Ni mladosti.

Neko od naših peva i neko od naših plače. Umeš li ih čuti?
To što čuješ vetar i kriku ptica u zraku,
I bruj velikog grada i žamor novog detinjstva,
To je to što čuješ i ne čuješ i od toga zvuka
Gradi se i ova pesma koja se na veliko i moćno srce
Našeg Grada, u sećanju, ovog što se nad nas visokom
Senkom nadnosi -
Oslanja - to je zvuk od kojeg se male reči istaču
I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice
Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas čeka
Poslednja i najtiša tišina.
Sveta tišina sećanja.
Svetla tišina sećanja.
Sećanje na tišinu.