Teslio

Kainov znak..nevidljiv, ali jasno uocljiv onima koji ga i sami poseduju.

Tako se znaci zove ono, cime su obelezeni oni koji se izdvajaju iz stada, 

hrabri usamljenici odlucni da zive po svome, smeli istrazivaci sopstvene duse...

Oni koji za stvarnost ne priznaju spoljasnji, tudji, vec svoj unutrasnji svet.

Moja otudjenost i sve veca uocljiva ravnodusnost prema ljudima, potice iz cinjenice da me je kod drugih uzbudjivalo samo ono sto u meni postoji, 

da volim ili ne volim samo ono, sto dotice nesto istovetno u meni.

Kazu, da, dogadjaje koje ne zelimo zaboraviti treba staviti i zakljucati negde na dnu duse.

Ja sam ih zapisala.

Verujem, da cete postati moji strpljivi saputnici koji ce, zajedno sa mnom, prozivljavati price iz "Hiljadu i jedne noci":)

Vreme koje se u mom secanju zaustavlja na nekom vaznom dogadjaju, koje se gomila i zgrusnjava oko njega kao smola, uvek ima neizbezni mirisni oreol po kome ga pamtim.

I kako da se ne setim moje prve, velike, najvece ljubavi..zavrsetka osnovne skole..raspusta kod bake..

Moj Apolon..moj Aleksandar...Alex..Sasenka, 4 godina stariji....moj alfa i omega..moj kraj i moj pocetak..

Godine i dani redjaju se... dogadjaji tada omekane kao i dusa...vracaju se utisci..

Tog leta, otkrila sam da osecanja imaju boju ukus i miris..

Odnekud sam sigurna, da nista nije slucajno, da su sve to nagovastaji neceg neminovnog...

Prica pocinje na obalama reke....nije moja zivotna..ali..mogla je biti:))

Pamtim omamljujucu tolinu sunca i opojni miris bilja, bagrenjaka..graju komsinica mojih godina, koje su me toga dana nagovorile da podjem na reku.

Posmatrala sam ih..Bile su tako slobodne.. prirodne i koketne..a meni je sve to nedostajalo!

Sedela sam, lenjo grickala tek otkinutu travcicu, kada se pojavio ON.

Dotrcale su, gurkale... govorile..

-Evo ga..evo gaaaaaa...

-Dosao je baba Marin unuk iz Valjeva!

Mnogo se pricalo o njemu...nezainteresovana za ljubav, sva u svom svetu, nisam pridavala tome veliki znacaj!

- Boze kako je lep....govorile su.

- Jeste brate, ali uobrazen do zla boga.- dodadoh!

Okrenula sam se potrbuske, u savijenim kolenima i nogama u vis, nastavila da citam "Sidartu".

I ko zna koliko je vremena proslo dok mi lakotovi nisu utrnuli...okrenula sam se sa strane i videla kako me posmatra sa visine!

- Zar nije malo rano da u tvojim godinama citas Hesea?

- Znas li da je on moj omiljeni pisac?

- Otkud bih to znala: odgovorila sam, sela u turski sed drzeci knjigu u krilu.

-Pogledala sam ga znacajno i rekla:"Saznanje se moze saopstiti, ali ne i mudrost".

- Opaaaaa..vidi male..sa tobom se nije saliti.

Seo je pored mene i uvlacio me u razgovore.Znao je za salu i svaka rec bila mu je na mestu.

Bio je superiorno ironican orator sa anticke agore...

Drzao je paznju, podizuci tenziju svakom recenicom, da bi, na kraju, uz obaveznu dramsku pauzu ,duhovito poentirao.

Zainrigirao me je ne lepotom, vec recima!

Dani su se semnjivali...nasi cesti susreti i razgovori bili su neminovni..

Posecivao me je bez stida, sedeli bismo pod tremom, pijuckali sok od visnje i zove.

Prijao mi je...odlicno smo se slagali...nasa bliskost, lisena culnosti, bila je uvek na poseban nacin ustogljena, ogranicena na svet misli i deja.

U njegovoj blizini, jos uvek sramezljiva, skupljala sam se u sebe, kao puz, savijala se i grbila da prekrijem napupele grudi,

saplitala se u koraku, samo da bih bila neprimetna...........

Zahvaljujuci njemu, koji je znao da me slusa, unutrasnji haos je poceo da se uoblicava, lagano, ali sigurno, bistrila se u meni magla...

Zatajila bih, ponekad....Sto se uopste trudim?

Mora da ga gusim, sta njega briga za mene, ja sam ionako, jos uvek nezrela da bih ga zanimala na "onaj" nacin!

Jos uvek nesigurna u sebe, pokusavala sam da mucave reci pretocim u saljive, da tako podelim nova osecanja koja su me prozimala.

Isprva sam bila zbunjena, cesto bi me prekidao nekom recenicom ili sasvim nevezanim pitanjem. 

Ali naucila sam vremenom da pratim tu unutrasnju logiku.

On bi osetio taj trenutak i nikad me nije pozurivao, cutao bi, ili poceo nesto da pevusi, a onda, kada bih pomislila da je vec zaboravio o cemu sam pricala, 

kada bih pocela da se osecam suvisno i nepotrebno..pored njega koji mirno pusi, sav svoj...vracao me je u pricu...

Njegove recenice pouzdano su prodirale kroz zubor razgovora, izvlaceci iz mojih, krhkih, ono neizgovoreno ..zbog cega se sve drugo govori.

Izliv iskrenosti pokrenuo je moju krutu samilost.

To leto, procvetala sam pod njegovim pogledom.

Da li se ovo zove ljubav?

Kakav je to miris koji se razlaze sa zadrskom, u pocetku odvazno rezak, a kasnije...razgradjuje se i bogati svoju jednostavnu lahorost novim slojevima...raskosnim i opojnim.

Znao je da se zagleda u mene bez ustrucavanja, decacki radoznalo i otvoreno, ne misleci da time moze uneti poometnju.

-Toliko si cedna, da to ponekad boli - govrio je!

Cutim povredjeno..Tih dana najavljivao je svoj odlazak.

A ja....Gutam suze sto naviru pri pomisli da cemo se uskoro rastati.

Kao da sam predostila.

I tog popodneva dosao je sa knjigom u ruci..ali je bio drugaciji, ozbiljan, smusen, neveseo.

Seo je pored mene.

- Slusaj ovo: kaze on.

"Osetio je da ona zaista odlazi - citao je.

Da mesec dana a mozda i vise, nece moci da je vidi. Iako je bilo ocigledno da ona mirnije podnosi to sto se sa njom dogadja, 

Rjepin se trudio da se ponasa toboze razumno i lepo, kako su ga u detinjstvu vaspitali...da na rastanku ne pokaze svoju zalost, 

ni strah da sakrije, da ce i ON mozda zasuziti"

- Odlazis : pitala sam!

- Da..moram..znas da me ceka vojska i studije...

Video je suze koje suzdrzavam, zaljubljena u njega do zanosa, zagrlio me je prvi put i sapnuo.......Cuvaj se malena i gledaj da sto pre odrastes.

Nastavak u sledecem broju:)