Koračam onako, za sebe...Osluškujem vetrove,gledam u oblake… noću u zvezde…
i mesec, ako ga ima…
Volim i pahulje..one mi donose setu...tope se na mom licu..ispruženom dlanu....(smešak)
Ja samo koračam, onako za sebe...često ka sutonu, oni ne traju dugo i ne odvode me daleko…
Odvode me samo do noći, da se ne izgubim a, ponekad mi se i to desi…
da se izgubim..izgubim u mislima...
Volim i svitanje… a podne, opet, ne volim…podjednako je daleko i od svitanja
i do sumraka…onda sam ni tamo, ni 'vamo…najrađe ga preskočim, kao neki jarak,
u koji ne želim upasti…
Da se vratim na one vetrove sa početka moje priče....to nisu obični vetrovi..
Ne, neeee.... to su oni vetrovi što pokatkad duvaju u mojoj glavi… čas vreli, čas hladni.
Ničega se ne plašim kao vetrova… ako si slab i kukavica, znaju da te oduvaju na mesta gde ni u snu nisi sanjao da bi se mogao naći…
Da, mogu da budem i kukavica… svi to možemo i jesmo ponekad...samo prave kukavice to nikada neće priznati…:)))
Ti, takvi vetrovi donose oblake da ti nakvase dušu, ali ti vetrovi ne traju večno… skrase se u zaboravu ili sećanju… onda naiđu oni topli, što ožive i ozelene sve u tebi...rascvetaju te, pa ti duša bude rajski vrt...
I tako.....život je borba sa vetrovima, a umetnost života je prepoznati onaj koji nosi oluju i onaj koji će te vratiti u život… samo što ponekad onaj koji tebi donosi oluju, nekome donosi sunce i obratno…
Mene zaobiđite.. koračajte..pođite putem svojim...........
Ne gledajte putokaze, jer će vas odvesti tamo gde niste želeli stići vi, već neko drugi.
Ne ostavljajte ih za sobom... da niko ne ide putem vašim.....
Ne zavaravajte one izgubljene, da je to put kojim treba ići.
Ako pođete svojim putem, krčite ga sami, neka vas duša vodi, a ne misao...
Ne plašite se da svoj put ukrstite se nekim na koga naiđete, tako se upoznavaju ljudi.
Zastanite malo na toj raskrsnici, popričajte sa putnikom namernikom, ostavite mu malo svoje priče, svoga daha i uzmite malo njegovog… jer možda će vam se putevi ponovo ukrstiti, pa ćete se po dahu i priči prepoznati...........
Ne žurite, da ne biste stigli pre vremena do kraja svoga puta, jer nećete nikada znati gde mu je kraj…
Ne žurite..zastanite....osluškujte odakle vetrovi duvaju...
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Ako kojim slučejem zastaneš i sretneš vetar, možda ćeš i čuti njegov huk ili šapat:))
Ali ne veruj mu! Stari je to lopov:))
Zastani i reci mu ko si. Upitaj ga..postoji li osoba koju tražiš., za kojom žudiš...možda ON zna:)
Ako ti duša kaže (a, ne vetar) da si ga pronašla, povedi ga putem svojim, ali ga pusti da i on ima svoj.
Ako je on taj koga si tražila i ti ona koju je on čekao, putevi će vam kao na pruzi šine biti dovoljno blizu i dovoljno daleko da po njima možete ići držeći se za ruke, i nikada ne pasti.
Kad se osvrneš iza sebe i vidiš da ti je put prav kao strela, stani....Nešto ne valja!
Pamti mesta, gradove, predele, ljude i sve što usput sreteš da se ne bi vrtela u krug, ne prepoznavajući monotoniju duše.
Dobro razmisli šta sakupljaš na svom putu, da ti teret ne postane pretežak, jer ništa nećeš moći odbaciti, a da te ne zaboli.
Kad stigneš na kraj svoga puta, neće ti biti žao što je kraj, jer si na tom putu bila svoja i izabrala ga svojom voljom (ne tuđom)..:))
Sledi svoju iskričavu zvezdu..Ona nije zla kao vetar...koji ume, kada se naljuti stvariti orkane, koji čupaju i nose sve za sobom...