Teslio

Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme. http://www.volimo.net/blogs/5/859/neko-to-odgore-vidi-sve