Ovaj se završio i ponovo je pobedio Partizan. A, kako je bilo pre skoro 50 godina?
Taj dan su igrali Zvezda i Partizan i celi dan bi imao neku neprijatnu jezu koja mi je prolazila kroz stomak. Zvezda je na moju žalost opet pobedila sa 2:1, a ja sam se sa setom sećao kako je bilo par godina pre toga kad ju je Partizan ‘napunio’ čak sa 5:0.
A ovako je bilo. Radio nam se nesto bas za inat ucutao pa ja krenem kod komsija cika Ace i tetka Vere da slusam prenos ili bar cujem rezultat. To je odmah preko puta nase crne sjake. Kucnem, udjem a njih dvoje leze sami u krevetu i cute. Kazem sto sam dosao pa krenem nazad uz izvinite ali cika Aca me iznenada zovnu nazad jer su oni takodje slusali prenos ali tiho.
-Udji,.udji Neso,
zove komsija Aca mene.
-Partizan ti vec vodi sa jedan nula
obradova me. Nije rekao ni‘la’od nula kad pade drugi a posle toga treci gol. Jedva se cuo prepoznatljiv glas reportera Radivoja Markovica, kako nesto tuzno krklja iz starog radija docaravajuci uzavrelu atmosveru.
“Vukelic,Galic,Vislavski,Sombolac…”
Mora da je cika Aca utisao zvuk kad su poceli da padaju golovi ne bi li sebi olaksao muku posto je bio zadrti Zvezdas i cesto se prepucavao sa mojim
tatom oko toga ko je bolji Zvezda ili Partizana. Otisao sam na 4:0 a peti sacekao u ulici gde se iz raznih domova mogao cuti samo prenos utakmice koji su svi morali da slusaju ukljucujuci manje vise nezainteresovane majke i sestre. Trazili smo Zvezdase po kraju Kepa i ja ali njih ni od korova nigde
nije bilo iako su bili u vecini ? Posakrivali su se od blama po kucama. Kredom sam sutradan ispisao rezultat svuda okolo pa i na zidu nase kuce da dobro vide 5:0 ‘veciti rivali’ preko puta. Misa, njegov ujka Aca, otac Mile i ko jos stigne. Sve sami Zvezdasi. Ona nula prelazila je malo na cika Dobrivojevu stranu kuce koji je takodje bio‘crveno-beli’ pa sam strepelo za reakciju do koje ipak nije doslo. Moj se tata nije ljutio jer je bio sto ono kazu ‘okoreli’Partizanovac. Zato sam i ja poceo da navijam za taj klub sa interesantnim crno- belim dresovima
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Pozdrav od velikog partizanovca iz Kalifornije :)
‘skupljac lopti’
Kad nismo imali treninge ili utakmice imali smo‘zaduzenje da skupljamo lopte na mecevima prvog tima. Prvi put se desilo da me ekonom cika Camil izabere medju dvanest decaka u vecernjoj utakmici protiv Radnickog iz Kragutevca debitanta u prvoj ligi. Dobili smo komplet dresove i stroge instrukcije da loptu ne sutiramo nogom vec da se decaku koji je najblizi terenu dobaci rukom a on ce je proslediti igracu u teren. Onda sam rasporedjen kod zapadne tribine s tim da u poluvremenu svi idemo iza golova dok se rezervni igraci zagrevaju. Uzivao sam u ambijentu te veceri jer se na premijeri okupilo 20 ooo gledalaca. Moji idoli tad poznati igraci su bili tako blizu. Ivan Curkovic,‘Gica’Damjanovic,Svemir Djordjic,Vladica Kovacevic, Bora Djordjevic, Ljuba Mihajlovic, cak i najomiljeniji golgeter Mustafa Hasanagic na zalasku karijere. Medjutim desilo se nemoguce.
’Crveni djavoli’ kako su zvali Kragujevcane,Sava Paunovic, Tatovic, Milic, Paunovski i drugi ‘razbili’su Partizan cak sa 4:1. Sok.
-jel’ovo vase?
Pruzam golmanu gostiju Djordjevicu zaboravljeni kacket na kraju utakmice dok on vidno raspolozen zbog velike pobede klima glavom poigravajuci se sa mojom kosom. Neki navijaci, Kragujevcani su se u svoj grad vratili bez sofersajbne. Mali Sloba, klinac iz okoline Autokomande bacio je kamen iz guzve i staklo puce. Jadni, prestravljeni ljudi mislili su da je to delo nekih opasnih huligana a ono…Mora da su se smrzli do kuce i da im je presela pobeda svog kluba.
Hladno je bilo u zadnjem kolu prvenstvene fudbalske utakmici Partizan-Zagreb kad je iznenada napadao sneg pa nije bilovremena da se ocisti. Direktan televizijski prenos mi je govorio da nece biti velika konkurencija pri odabiru nas decaka koji smo trenirali fudbal na pomocnom sljakastom terenu stadiona JNA.
-Mozda ce me snimiti na televiziji,
nadao sam se. Strogi cika ‘Cama’je samo sproveo nas osmoricu najoodvaznijih obecavsi da ce mo ubuduce imati prednost u odnosu na pionire koji ‘biraju’ utakmice. Uzivanje je bilo dok smo u poluvremenu cupkali ispred sesneasterca gosijuce ekipe pokusavajuci da‘utabamo’teren ne bi li pomogli voljenom klubu. Zajedno sa dvadesetak navijaca od kojih su nekolicina imali zastave i malobrojnih redara. Na minut smo pozvani u svlacionicu da popijemo vruci caj sa rumom od cika Boleta. Razgalilo nas je dva gola legende crno-belih Moce Vukotica pa se uvukla neka milina i toplina u moje grudi uz pomoc ruma. Nisam primetio belu‘sneznu kapu‘ koja mi se formirala preko kose a koji je otresao jednim potezom Vlada Pejovic, ‘sestica‘ Partizana dok smo mi skuplaci lopte zajedno sa igracima napustali teren na kraju utakmice.
“Skoknucemo malo,“
prica zadovoljno“keva”poznata sredovecna zena, navijacica u punom gradskom autobusu 47, aludirajuci na trenutno ponizavajuce deveto mesto na tabeli. Jos hladnije je bilo protiv uvek neugodne Slobode iz Tuzle. Poluvreme je i mi‘petlici’skupljaci lopte gledamo iz tunela kako kisa
‘lije kao iz kabla.’
-Sta da se radi?
Za pet minuta pocinje drugo poluvreme. Gledaoci su se sakrili ispod kisobrana i gde je ko stigao cekajuci da nevreme prestane. Dosadno je bez prevrtanja na sundjera koji je na‘severu’a nema ni rezervista koji se zagrevaju sutirajuci na gol. Kazem kisa‘ubija.’
-Ajmo mi sad da istrcimo!
Predlazem ja ludu ideju…
Ae!
Neki se smeju ali uvek ima ko hoce…
Ocemo?…Ocemo!
Istrcimo onako iznenada svi u sprintajuci kroz teren u raznim pravcima i najpre nasmejemo sve na stadionu a zatim dobijemo poduzi, gromki aplauz. Istrcali su svi, ukljucujuci one koji su bili protiv. U trenu smo bili mokri do’gole koze.’Ali aplauz…
’Topao’od srca za decu. Ko ga nije cuo nezna o cemu pricam. Nema veze koliko je posle drugo poluvreme bilo hladno i ko je dobio a ko ne kijavicu. Ko te pita. Ni gol Daneta Petrovica 6 minuta pred kraj za 2:1nije bio posle toliko vazan.
Igranje fudbala mi je mnogo znacilo a dosta puta pomagalo. Recimo, jednom smo bili svi u selu na odmoru preko leta i taman kada je dosao dan da se kupe sljive sto bas nije zabavno ja sam posao nazad u Beograd sa mamom. Njoj je istekao godisnji odmor a meni pocinjali treninzi u klubu. Sestre su bile ljubomorne ali sta da im radim kad nisu fudbalerke. Meni se priblizio rasplet fudbalske karijere kad me je trener pozvao sa strane i vratio krstenicu sa predlogom da je dam kuci tati pa ako moze da prepravi datum rodjenja da se vratim. Bio sam previse‘zgoljav’i slab fizicki pa su hteli da me podmlade dajuci mi vreme da ojacam i porastem. Problem nije bio u mojoj umesnosti baratanja loptom. Odneo sam izvod iz maticne knjige tati prepricavajuci zamisao iz kluba. Medjutim tata je okrenuo glavu.
-Ne mogu, ne poznajem nikoga ko bi mogao to da falcifikuje. Necu!
Otkloni cale dilemu oko toga i vrati se svom ‘placu, okopavanju vinograda, mesanju maltera, pecenju rakije, pecanju i rostiljanju.’Jer je on to sve, radio zbog nas’kako kaze? Probao sam sam da prepravim godiste sluzeci se nevesto ‘varikinom.’Pisar iz opstine Savski Venac me je samo‘cudno’pogledao i vratio ne overen prepis. Kraj price i snova o fudbalskoj karijeri, mada ipak ponekad dok sanjam i danas odigram poneku utakmicu na stadionu Partizana sutirajuci fudbal i driblajuci protivnicke igrace. Lepo mi je kao da je stvarno. Nije lose ni kad se probudim jer znam…Dok zivim sanjacu taj san.
Partizan dva, Prva (ako dozvolite -sedi) jedan, Crvena zvezda nula. To bi, ukratko, bio bilans našeg večitog fudbalskog derbija, retke stvari koja traje i izaziva, kakvu-takvu, emociju kod širokih narodnih masa. No, kako to biva sa institucijama u državi, koja je sve manje država, kvalitet fudbala konstantno izostaje, divljanje je postalo obrazac navijanja, a sportski maniri, onih, koji bi trebalo da nas uče tome, ostali su na kravatama skupih odela, sakrivenih ispod klupskih šinjela i pravoslavnim brojanicama besnih centarhalfova. Uz medije, sportske novinare sa manirom svojih kolega iz političkih redakcija, koji su simulirali ratno stanje, brojali uhapšene, slomljene stolice i vreme za koje spetljani vatrogasci savladaju vatrenu stihiju i smeste je u koficu sa vodom, sve je poprimilo obrise potpunog debakla, možda malo manje za one, kojima je još uvek satisfakcija „silovanje komšija“, a letnje rane od irskih konobara, zaceljene...
Iako, ni po čemu to nisu zaslužili, „večite“ je gledalo 45 hiljada ljudi. Ipak, barikade, 9. decembar i „cvonjak u džepu“ su bili jači argumenti od letošnjih katastrofa, „antifudbala“ sa Šamrokom, šamaranja od Rena, „Ali, Vlado“ mariborske noći i „odlaska u lepi Honduras“. Derbi je, jadan, uvek bio i biće način za kolektivno pražnjenje. I tako je bilo. Većini se manje gledalo, a više „praznilo“. ispraznili su se svi i to onako, za sve pare. „Ventil“ karta, pomogla je mnogima da ispitaju svoje granice besa i "crvene linije", a Dačićima, Vučićima i Tadićima, da izmere svoje rejtinge i opipaju puls naroda. Teatralna „šampanjac“ oligarhija u predizbornoj godini, dozvolila je da stadion ponovo bude kulminacija svih gluposti njihovog mandata. Mitinzi su „aut“, tamo je protivnik nevidljiv, a posle toliko godina lajanja i nedostižan, dok to stadioni nisu i nikada neće biti. Na stadionu svako nađe svog protivnika, crveno ili crno-belog, ali nikada, onog pravog
Takav sport je..jadan...