Teslio

Ja sam vam celog svog života, kao i većina, najverovatnije, imala problem da mi se neko svidi. Ono da hoću da mu dam srce na dlanu, da mu kažem – napravi mi sina, samo ću u tebe da gledam ko u ikonu, da mu obećavam ljubav do groba a i posle toga. Nije da mi se niko nije dopadao, stalno sam imala neke simpatije, pa neke pukušaje, ali je problem uvek bio u tome što se ja nisam njima sviđala onako kako sam ja htela.

A htela sam da znaju šta mislim, kad mislim, kako ću da mislim, šta volim, šta ne volim, šta me nervira, da me zovu kad je meni palo na pamet, sve nešto za šta sam i sama znala da je nemoguće. Al’ mene su napravili razmaženu pa ja takva bila gde sam stigla i gde nije trebalo, bez razlike.

Pokušala meni moja majka da objasni da me niko neće voleti kao što me ona voli, da i ona, koja me je rodila, ne zna gde mi je početak a gde kraj i na koju sam nogu ustala, i da ću „ako se ne uzmem u pamet“ život da provedem sama. Ja je pogledala kao i svaka ćerka svoju majku, onim pogledom – ’ajde, bre, šta ti znaš – i nastavila da glumim princezu na zrnu graška i na vr’ nepristupačne planine sve s nadom da će jednog dana da se pojavi taj neko ko će me voleti onako kako sam zamislila. Šta sam mislila ni danas ne znam, samo znam da mi ništa nije valjalo. To jest, niko.

I tako, jednog dana se uda Lepa Brena. To bio nacionalni događaj. Meni to bilo čisto sranje pošto je za mene Lepa Brena jednako plavi kombinezon, traka oko glave, jahanje, mislim, nisam bila u tom fazonu. Bilo me briga i šta peva i dal se udala. Isto kao i danas.

Elem, mama koja je večito plakala na tuđim svadbama, sigurno se pripremajući i vežbajući kako će to i na mojoj, poželi da odgleda svadbu Lepe Brene. Beše to vreme VHS kaseta, dala mi naređenje i ja čekala na red za tu kasetu danima. Koja godina beše, ne sećam se. Donesem ja onu kasetu kući, bacim joj, pomislim – evo ti, ’ebala te Lepa Brena, šta ćeš ti da gledaš! –  i mislim svoj sam si poso završila. Kad ono – međutim. Pozove me mama i kaže da moram obavezno da odgledam tu svadbu. Zakolutam očima, pitam – si ti, bre, normalna – ne, ne, moram da odgledam. Što, bre? Da čujem nešto.

Sednem da gledam. I k’o juče se sećam dramskog trenutka kad mama kaže – Sad obrati pažnju!

Obratim pažnju, kad Lepa Brena objašnjava kako je mrsomudila isto kao ja – te ona carica, te drvila neprekidno kako je treba voleti, ma ista kao ja – ili ćeš me voleti kako ja hoću ili ne moraš uopšte da me voliš. I onda joj njen Boooba, u nekom trenutku rekao isto što i meni moja majka – Ti ćeš, ne budeš li prestala da se ponašaš tako, celog života da budeš sama. Lepa Brena stavila prst na čelo, duboko se zamislila i tako je njena veza sa Booobom krenula uzlaznom putanjom i završila svadbom nacionale. Decenije, stoleća, tako nešto beše sve dok se nije udala Ceca.

Ja ovo, kevo, ne umem, meni se udvaraju i zaskaču me sve neki prosti a ne šampioni kao nju, kad se pojavi šampion, ću razmislim da spustim loptu. I nastavim po svome.

Mama kao mama, ne odustaje. Iseče iz nekog ženskog časopisa uputstvo za budale kao što sam ja bila, ono – kako biti normalan u vezi – i zalepi sa unutrašnje strane jednog kuhinjskog elementa. Kad god sam otvorila da uzmem so, dočekalo me da se svet ne vrti zbog mene a ni da zbog mene neće da stane. A naročito da neće da stane neki muškarac nego da budem kompromisna, krotka, treptava, sve dok se ne udam, posle mogu kako hoću.

Narednih dvadesetak godina, ja sam i dalje bila nesrećno zaljubljena u srećno zaljubljene u mene, pa sama, pa rodila dete, pa tek onda podigla kriterijume na nivo i došla do zaključka da se muškarac za mene nije rodio. I ako se rodio da je kasno. I da od ta posla nema ništa.

I onda upoznam muža ljubimca.

I sećam se, prvi moj konflikt sa samom sobom, mada sam htela to njemu da pripišem, je bio što nije rekao nešto što sam ja zamislila da mi kaže. Jedva me namolio da mu kažem o čem se radi, koji mi je đoka, probudila sam se normalno. Ja rekla, on mi replicirao da sam jedan običan idiot, da ubuduće, ako nešto hoću to i kažem, da on ne ume da čita misli, da nikada nije umeo i da ni zbog mene neće uspeti da nauči.

Ja malo šmrcala al’ rekla – dobro.

Sledeći konflikt je bio sa njim, to jest, opet sa mnom, iskritikuje mene nešto ljubimac i ja se smrtno uvredim. Znam da sam pogrešila, nisam blesava, ali ko si, bre, ti da me kritikuješ i dupliraš mi muku, po mojim s’vatanjima, ima da se praviš da je sve u redu i bilduješ mi ego, samo tako funkcionišem.

Već spremnu da se pakujem i vratim rodnom domu, ljubimac me posadi na stolicu i objasni mi:

da me kritikuje zato što me voli a ne zato što me ne voli,

da može da se pravi lud ali da to ničemu ne vodi,

da nisam idealna ali da me voli tako neidealnu, blesavu i nakrivo nasađenu,

da će, ako bude morao da mi zanosi mooda u krivinu da nađe neku kojoj to ne mora da radi,

da je on jedina osoba pred kojom ne treba da glumim nedodirljivu jer je od svih žena na svetu izbarao mene i staru ženu zamenio mnome, starijom ali novom,

da ne serem!

U tom trenutku, počnem ja da ronim suze pokušavajući situaciju da dignem na nivo – ti mene vređaš, o čemu ti govoriš, i dalje spremna da ne priznam da sam baksuz, ali, odjednom, pred oči mi iskrsnu majka, Lepa Brena i ono mučenje sa njenom svadbom, i onaj papir zalepljen ko na sred čela mi, u sekundi provrtim film i sine mi da sam stvarno idiot.

I spustim onu loptu sačinjenu od mog ega na normalan nivo. Ne baš tog trenutka, bio je to proces, bolan za mene ali računam da sam sad relativno normalna.

I šta sam htela da vam kažem, najčešće problem nije u drugima nego u nama. Meni trebale decenije da ukapiram. I Lepa Brena.

A ako se pitate zašto mi je ovo palo na pamet, jel se sećate koliko mrzim peglanje? E, pa dok peglam, mozak mi je potupno dokon i svašta mu pada na pamet.

A vi razmislite malo o tome, ako imate problem kakav sam imala ja. Teško da će vas neko voleti onako kako ste zamislili. Vrlo je moguće da će vas voleti najbolje što ume.

Inače, junak ovog posta nije Lepa Brena nego moj muž ljubimac

Mahlat.rs