Teslio

Verena sam. Živim sa dečkom u jednom od bogatijih krajeva Beograda. Posedujem ogorman orman sa haljinama kojima biste mogli da se prehranite narednih tri godine. Harmonija, poštovanje i cenjenost se šire našom divnom velikom belom kućom obasutom cvećem u hiljadu boja. On je najbolji, on je onaj koga zamišljaju devojke da će im ući u život. Lep, dobar, visok, sa fakultetskom diplomom i visokom pozicijom na poslu, sa dubokim džepom do kolena. Daje mi pažnju, daje mi nežnost, daje mi utehu, daje mi sve što jedna žena može poželeti. Čitaj – SVE. Ali moja ljubav je bila u vidu mrvica koje bih mu davala na duži vremenski period, ali znate ono… Lakše je udvoje.

Nisam ga volela, ali nam je veza bila kao najlepše napisana knjiga od 1,000 strana, sa slikama od kojih zastaje dah na kojima su vodopadi prozirno čiste vode.

Slavili smo drugaricino devojačko veče. Na nama su bile zanosne haljine, sređene kose i zavodnički pogledi. Za trenutak (više sati) smo se vratile u mladost i ponašale se onako kako možda ne dolikuje devojkama u našim godinama. Nije nas bilo briga, okolina nam nije bila važna, samo mi i naše ludosti, baš kao kada smo imale dvadesetak godina. Telefon mi je stajao na stolu, tik do ogromne vodke koja je do pola već bila ispijena. Kroz poluzatvorene oči gledam u njega i vidim da svetli. Poslagala sam svoje crte lica u namrštenost, i pomislila što li me sad zove ovaj moj kad sam rekla da me večeras nema ni na mapi? Na ekranu je pisala moja prošlost. Posmatrala sam kožu na rukama koja se abnormalno velikom brzinom ježila. Slušala sam kako srce tuče prejakim otkucajima. Moja najdivnija prošlost (sa kim se priča završila eto tako, jer smo bili nezreli klinci) me zove. Setivši se da živim svoj san, pritiskam crveni taster i potežem za novom staklenom čašom. Jačinom stiska moje ruke čaša je pukla i rasparčala se u milijarde sitnih delića. “Ma nek ide sve u tri piiiiipppp.”

Ja: “Gde si?”

On: “Dva stola od tebe, izađi ispred kluba.” – Dobro, video je šta mi se desilo, a ja znam šta će se desiti u narednih nekoliko minuta.

Bez ijedne reči, bez ikakve verbalne i neverbalne komunikacije približavamo se jedno drugom. Priljubivši usne uz moje, počinjemo strasno da se ljubimo. Dok su mu ruke klizile po mom vratu, sklanjajući kosu sa mog ramena, te pomerajući bretelu od haljine, ja sabiram dva i dva i polako dolazim sebi shvatajući kakvu grešku pravim.

Skupivši svoje plave okice, osmehnuvši se punim usnama izgovori:

“Ljubavi, pa gde si ti?”

“Tu… vrzmam se po klubovima kao što vidiš” – nehajno odgovaram, u isto vreme dok se ruke tresu kao da sam malo pre bila na nekoj vrsti elektrošoka.

Molila sam se nekom višem biću da me ne zavede ponovo. Ali više biće me nije poslušalo. Bila sam zavedena. Opet. Otišli smo daleko od gužve i oblaka dima i uživali u nežnostima koje su sazrele sa nama. Sada su bile još veće, i još lepše, kao što smo i mi.

Tiho na prstićima svojih sveže nalakiranih noktiju ulazim u belu kuću. Znala sam da mi tu više nije mesto. Sedeći na kožnom kauču verenik me je beživotno gledao širom otvorenih očiju koje su bile krvave, što od ne spavanja, što od plakanja. Mislim da mu zenice nikada nisu bile veće nego sada. Držao je upaljenu cigaretu na kojoj se već skupio pepeo, kao da me čeka celu večnost. Gledala sam ga sa mnogo tuge u srcu, očima natopljenim suzama, ali znala sam da će reči koje bih izgovorila biti previše prazne, i previše siromašne da opravdam čin koji sam načinila. Uzdahnula sam, a onda spakovala svoju bajku u kofer i vratila se svojoj prošlosti.

Malim, ali sigurnim koracima kročila sam u mali stan, sa malo novca, sa haljinama sa kojim biste mogli da se prerhranite doslovno jedan dan. Nisam marila. Zavolela sam ga još više, jače, lepše, i napokon sam počela da živim… Tačno je da mi je žao što sam ostavila jedno srce rasparčano, ali nažalost tada sam shvatila da… Bogatstvo nije ljubav.

Wannabemagazine.com