Teslio

Gost bloger: Džepna Venera.

Čitajući tekst “Zagrlite nekog” setila sam se dočeka Nove godine, tamo neke davne 19…….  i neke godine. Bilo je to drugo vreme kad je mnogo više sreće i ljubavi oko nas i u nama bilo.

U našem tada najekskluzivnijem hotelu, svi smo igrali uz ovu pesmu. Veselo mahali rukama, ludo vrtili guzama u ritmu muzike, smeh se orio na sve strane.

Nađi svoju sreću, nek ti ruku da, skupi hrabrost veću i leti dalje!!!!

Danas, čini mi se,  malo ljudi  zna da prepozna sreću. Imam utisak da čak bežimo od nje. Da je se plašimo. Ne znamo da se opustimo, da je prigrlimo ludo, bez razmišljanja, da joj pritrčimo kao malo dete raširenim rukama. Nestala je neposrednost, iskrenost.

Oko nas primećujemo lažne osmehe, sve je proračunato pet koraka unapred. Malo je  prave, jedinstvene, blistave sreće i bezrezervne ljubavi.

 Danas prvo gledamo šta je dotični obukao, kakav mobilni ima, kakva kola vozi,  da li je uticajan i koliko i šta možemo od njega da izvučemo. Što je uticajniji naša ljubav je veća  .

Kad je  pak reč o prijateljstvu,  pitam se koliko zaista pravih prijatelja imamo?

Poznajem osobu koja je naizgled mila, draga, koja se smeši 18 sati na dan.  Svima, bez razlike. Čovek bi u prvom momentu pomislio da nema draže osobe na svetu. Međutim, brzo se uveri koliko je u njoj licemernosti, proračunatosti, brzo se uveri šta sve ona skriva iza tog osmeha lažnog prijateljstva sa sve  unapred smišljenim planom.

U tom lažnom licemernom svetu u kojem živimo,  često se okrećem svojim online prijateljima. Tu pronalazim sve ono što mi u  okruženju nedostaje. Pronalazim izgubljenu snagu, vraćam veru u ljude, dobijam inspiraciju, utehu, podršku, topao zagrljaj. Mislite da ovo nije moguće?

Zar mogu da zatvorim oči, da se ne osmehnem, da se ne oraspoložim, da se ne osećam posebno, srećno kad ujutro vidim poruku:

“Dobro jutro draga Vera!”

Pored vas se osećam sigurnom, jakom, pored vas mogu sve i to moram da priznam!

Zubarica u svom tekstu kaže:

“Online život ne daje topao, ljudski dodir, toplu reč, mio pogled.”

Sa ovom konstatacijom samo delimično mogu da se složim, jer mnogo puta sam bila u prilici da dobijem toplu ljudsku reč i to baš od tebe,  draga moja Zubarice. Više puta sam bila u prilici da osetim i tvoj prijateljski zagrljaj. Da ne pričam dalje. Zar me nisi svaki put nazvala istog momenta kad si znala da mi nešto treba?

Sam taj osećaj, spoznaja da si tu za mene,  je nešto neprocenjivo. Tvoj glas, glas prijatelja,  iako 100-nak kilometara udaljen fizički od mene,  je za mene ogromno bogatstvo.

Slažem se da online život ne može da zameni offlline, ali ga upotpunjuje, obogaćuje. Ja svoj život više ne mogu da zamislim bez svojih online prijatelja.  Jedino što mogu je da zahvalim tviteru što me je “spojio” sa svima vama.  Što je bio posrednik između jedne radoznale i uporne žene i svih vas koji ste mi poklonili poverenje, koji me pratite i podržavate i koji ste uvek bili spremni da mi pomognete u svakom momentu. Hvala vam svima još jednom! Naše prijateljstvo ću i dalje ljubomorno da čuvam!