Teslio

Većinu svog života sam ćutala, slušala, čitala, kupila informacije, tragala za dobrim primerima iz prakse i pokušavala da primenim u svom životu, sve ono za šta sam smatrala da može da pomogne mojoj porodici i meni lično. Na taj način, ne samo da sam uspevala da preživim zadnjih 20-tak godina, već  sam postajala i bolja osoba. Menjala sam se. Od mlade devojke i žene koja nije bila svesna šta će sve život da joj donese, postala sam osoba koja je spremna uvek i u svakom momentu da se uhvati u koštac sa svim nedaćama i da se izbori sa svim problemima.

Pri tome, dešavalo bi se i na kolena da padnem, ali iako povređena, ustajala bih sa još većom snagom. Mislite da je bilo lako. NE, ipak svaki put bih, nakon tog prvog momenta nemoći i tuge, bila jača i odlučnija. Ogromna snaga, optimizam, bezgranična vera  me je prosto gurala napred. Svaka nova borba je bio novi  izazov koji sam želela da pobedim.

Uvek sam verovala ljudima oko sebe i nikad nisam upotrebila reč nemoguće. Izbrisala sam je odavno  iz svog rečnika. Život me je naučio da ništa nije nemoguće. Ipak, mnogi od nas zaboravljaju da niko, pa ma ko on bio, ma koliko jaka ličnost, ma na kom položaju bio, sam ne može ništa. I najspretniji  kapetan, najvećeg i najjačeg broda ikad izgrađenog, da bi plovio,  mora da ima dobru posadu. Posadu koja će u svakom momentu znati šta im je posao,  ali i posadu koja će u određenim trenucima posao da odradi bez pitanja,  pogovora i previše pametovanja. Ponekad vreme ne sme da se gubi u traženju, prepirci, polemici, dilemi. Takvu posadu, talas može da proguta.

Situacija u našoj zemlji nije ni malo laka. Svi to znamo i svi to dobro osećamo. Nije mi stoga jasno, zašto onda ne pokušamo  nešto i da uradimo.

Ako se svako od nas, svaki pojedinac pokrene i uradi nešto za sebe, u celini gledano,  svi dobijamo.  Zašto je ovo teško da shvatimo?  Ovo nije fraza. Ovo je prosto činjenica. Samo stalnom borbom, stalnim radom, doprinosom svakog pojedinca,  zajedno možemo da idemo napred. Ne mogu ja da budem ljubomorna na svog komšiju zato što on ima svoju trgovinu, svoju proizvodnju, svoje njive. Ne  mogu da budem ljubomorna,  jer je uspeo mukotrpnim radom da od jednog, dođe do 10-tak pa i više zaposlenih radnika.

Lako je ovo napisati, reći ćete. I svi koji tako govore, reći će da je problem u sistemu. Da se ništa nije uradilo, da se ništa nije promenilo.

Hoćemo li da se vratimo unazad? Zar je potrebno da se prisećamo praznih prodavnica, benzina u flašama, jurnjave do banaka i plate od svega nekoliko maraka, zlokobnog zujanja metalnih ptica? Zar smo svi odjednom zaboravili vreme  suza,  očaja, bezbađa,  sa jedne strane, i bogaćenja, otimanja, prevara, kamiona punih roba, doveženih ko zna odakle,   sa druge strane?

Zar mogu da zaboravim svoj očaj jer nisam mogla da dođem do lekova za svoju teško bolesnu majku, svoj strah za brata, prijatelje, brigu za svoju trudnu kćerku koja  se trzala i skakala na svaki šum. Dovoljno je da kažem da je stanovala  na samo dva kilometra od vojnog aerodroma i svima će sve da bude jasno.

Teško mi je da pišem o tom vremenu, teško mi je kad ga se setim, a opet ne želim da zaboravim. To vreme nikad niko ne sme da zaboravi. Samo na taj način, nikad više nećemo da dozvolimo da se nešto slično ponovi.

Sećam se  juna 2004. godine, i  februara  2008. godine. U to vreme sam živela u jednom selu kraj Sombora. Te 2008. godine, jedan događaj mi se posebno urezao u sećanje.

Bilo je veče, 21:00 čas. Krenula sam sa suprugom za Sombor. Trg u Somboru i pored dobrog osvetljenja,  bio je u nekom čudnom polumraku. Meni se bar tako činio. Izašla sam  iz kola i prošla pored grupe ljudi od kojim me je uhvatila jeza. Nije me bilo strah, ali taj osećaj nikad neću moći da zaboravim.  Stajali su okupljeni oko crnog džipa, obučeni u crno. Crno! Na glavi su im bile kokarde, u ruci  zastave.  Gledali su me očima u kojima sam videla  mržnju. Dok sam prolazila pored njih,  smejali mi se u lice. Jedino što sam tada izustila  bilo je:

- Ja neću živeti u Somboru, ako ovi ljudi... 

Ni danas posle toliko vremena ne želim ovu rečenicu da završim.

Ne želim nikad više da osetim takvu vrstu straha, očaja, nemoći. Majka sam i baka. Ne smem da dozvolim da moja deca ikad dožive haos koji sam ja proživela.  Ne smem nikad da dozvolim da prolaze pored ljudi koji mrze sve što je drugačije. Ne želim da se vraćam unazad.

Za bolji život moramo da se borimo svi zajedno. Za bolji život pre svega moramo da  postanemo bolji ljudi. Bolji ljudi spremni  na još veća odricanja zarad tog boljeg života. Ne mog, ne mog supruga, ali moje dece. Započeli smo veliki posao za koji su potrebni pre svega jaki ljudi. Započeli smo posao za koji je potrebno vreme i kontinuitet u radu.

Ja sam samo jedna obična žena. Mnogo puta sam ovo izgovorila. Lično mogu veoma malo da uradim, ali možda to moje, vaše, Miličino i Nenadovo malo,  bude veliko za sve nas. Možda baš to naše činjenje promeni ili utiče bar na delić onoga što treba da se menja.

Ponosim se  svojim Somborom i sa punim pravom mogu da kažem da je u njemu, u zadnjih pet, šest godina urađeno više nego svih ranijih godina  koje pamtim.

Setimo se Sombora kakav je nakada bio. Pogledajmo sada kako izgleda. Mnogo toga se promenilo na bolje. Zašto zatvaramo oči pred činjenicama?

Moj Sombor je grad mladosti!

Možemo li sve ovo da ne vidimo? Dokle ćemo da hodamo zatvorenih očiju?

Nabrojala sam samo jedan manji deo onoga u čemu svakodnevno uživamo, samo manji deo onoga što koristimo i sa čime se ponosimo.

Igrađena je  sigurna kuća, biciklističke staze, urađena rasveta, sanacija i rekostrukcija sportske hale “Mostonga”, sanacija prostorija sportskog saveza, rekonstrukcija pijace ……..

Ja ne želim da se na tome stane. Ne sme da se stane! Sombor je grad, u kome će mnogi želeti da žive i ja verujem u to! 

Autor teksta: Džepna venera