Teslio

Pošto sam godinama slušao "šuplju" priču naših političara o obećanom raju zvanom Evropska Unija, neizmerno sam oduševljen konačnim porazom politike evroatlanskih integracija. Nakon što su Hagu isporučili maltene ceo vojni i politički vrh bivše SRJ i Republike Srpske, umesto obećane šargarepe i kocke šećera  dobili smo motku u obliku zahteva za boljom saradnjom (čitaj priznanjem nezavisnosti) sa nazovi državom Kosovo. Odjednom, cela srpska javnost se našla u čudu, kao "kako je to moguće, pa obećali su, čim isporučimo Mladića i Hadzića". Takva reakcija je samo potvrdila moju teoriju da je ovde oduvek nedostajalo pametnih i visprenih ljudi dok je budala bilo na pretek. Pa šta ste očekivali gospodo, svakom pismenom je bilo jasno da EU će nas uslovljavati do besvesti i da je njena politika na ovim prostorima duboko antisrpska. E, sad postavlja se pitanje da li će ovi mekušci od političara pristati na ovu, dosada, najveću ucenu i staviti paraf na nezavisnost Kosova čime ćemo ga i formalno pravno izgubiti. Mogu im samo poručiti, "ne prodajte veru za večeru". Na to nas obavezuje zavet slavnih predaka koji su se bezbroj puta popeli na Golgotu, primili mučenički venac i na koncu vaskrsli. Oni su znali da nas samo "za Krst časni i slobodu zlatnu" odvaja od robovanja kojekakvim svetskim nitkovima. I za taj cilj su često svesno i trpeljivo žrtvovali sebe, kao đakon Avakum koji dok je idući na gubilište i noseći kolac na koji će biti nabijen Turke bacao u očaj pevajući "Srb je Hristov, raduje se smrti" i na kraju kada su mu Turci poslednji put ponudili život u zamenu za veru on im je mirno odgovorio "Što mlađi umrem manje ću greha sakupiti". Na temelju toga je naša junačka vojska gurnula nadmoćnije Austrougare u virovitu Drinu, ovenčavajući se slavom, pobedama na Ceru i Kolubari. Sa tog izvora su se napajali Miloš Obilić, majori Gavrilović i Tepić, narednik Miliunka Savić i hiljade znanih i neznanih srpskih heroja i heroina. To što su nam oni ostavili u amanet danas mnogi drogirani degenerici (čitaj Čedomir Jovanović i njemu slični) pokušavaju najprizemnije da obezvrede, govoreći da su to fanatici i ludaci. A kako može da bude fanatik neko ko  između mogućnosti da bude živ rob ili slobodan čovek pa makar i po cenu života, svesno i slobodoumno bira ono drugo, znajući da život bez slobode je gore od smrti, kojoj svejedno nećemo uteći. Ali za razliku od robova, junaci su svoj bitisanje upisali u večnosti. Ako i uprkos svemu, podlegnemo ovoj laži i iluziji i prodamo sebe, budimo sigurni da će nas potomci, kriveći se u okovima, proklinjati za navek.