Teslio

Osmeh od uveta do uveta, stvar koja popravlja raspoloženje i pokazuje koliko često idemo kod čika zube.  Nikada nisam voleo veštački smeh uvežbana varijanta, ali zato nikada nisam imao ništa protiv crnog humora. Molim lepo! Cak sta vise, moj omiljeni zanr. Kada pricas vic: “Zasto se crnci osecaju, smrde?” sacekas da pita “Zasto?” i onda opalis: “ Da bi i slepi ljudi mogli da ih mrze!”. E sada… Nekom smesno, nekome nije.  Naravno najbolje je ispricati bilo koji vic u kafani, jer  posle cetvrtog piva osmeh postaje zastitni znak , plus ako ne skontas vic smejes se zajedno horski sa svima, tako da ne mozes biti provaljen. Ispravljali su me u jednim studentskim novinama, da nije pravilno staviti smile-je u text, ali bas me brige sada kada pisem za sebe  NA J! Brige me isto za ljude koji misle da je vic rasisticki, odvratan, grub, primitivan… U svakom slucaju nisam ga ja izmislio, on je tu da nasmeje, samim tim ne mozes biti los.

Kao  mali  city kid, obozavao sam da se dokopam dnevnih novina i svljam po njima . Posebno zadovljstvo mi je pricinjavalo da ljudima na slikama crtam crno bele ‘armonika zube, brkove i naocare.To je bila moja bojanka. Kada bih bas imao inspiracije, onda bih frizure isto korigovao. Kontam da vecina dece prodje kroz taj svet,  stilsko umetckog crtanja u trenutcima dosade. Vremenom sam provalio, da postoje stranice u novinama sa puno slika ljudi. Ufffffff! Slika do slike, mali Miki Panjkovic se rodio u meni , bio sam spreman za transformaciju “pre i posle” u likovnom izdanju hemijskom olovkom. Trajalo je danima to moje samouveseljavanje, sve do jednog popodneva dok nisam otrkriven  tokom rutisnke kontrole moje majke, kada sam dobio batine istog trenutka cim je videla sta radim, I to, gvozdenim delom kaisa! Gvozdeni deo u nasoj dugoj istoriji porodicnog batinanja kaisom znacio je najstroziju kaznu. Posle vristanja, plakanja i jecanja cvrsto sam obecanja mami da to vise NIKADA necu raditi, ali nikad.Usledilo je kasnije objasnjenje. Kratko I jasno, crtao sam po cituljama. Od tada sam tu stranu sam naucio da preskacem.     

Uglavnom…

Drugu iz razreda je umro deda. Posto smo blisko i povezano drustvo, odlucili smo da damo citulju u novinama. Nisam mogao da se ne setim svog tuzno prozivljenog detinjstva i gvozdenog neprijatelja moje guzice zbog istih tih citulja. Kada smo se skupili ispred zgrade novina, ustanovili smo da nas cetvorica raspolazemo budzetom od celih 500 dinara. Odmah zatim odvazno smo se popeli na 3 sprat zgrade, gde je rodibina uredno davala citulje pokojniku. Posto su oni vec doneli sliku, ostalo je jos samo da predamo papiric koji smo ispisali pre nego sto smo uslii. Na papiru je pisalo: “ Poslednji pozdrav Igorovom dedi, velikom coveku, neka mu je laka zemlja - od drugova Vlade, Petre, Raleta I mene”. Prilicno pristojno smisljeno od strane nas kretena pubertetlija. Prisli smo stolu za kojim je sedela lepo sredjena dama srednjih godina .Predali smo papir i novac u kome su dominirale novcanice od pedest dinara. Gospodja je procitala papir, prebrojala novac, potom nam se tiho obratila recima: “Deco nemate dovoljno para da objavite ovo, morate smisliti nesto krace” ljubazno nam je objasnila zena dok nam je vracala papir i pare.  Mislio sam u sebi jebo te de krace, i za ovo smo se natezali kao magarci u blatu. Moram priznati da nam se desevala u pekarama, kaficima, na naplatnim rampama, kafanama, trafikama, apotekama, klubovima da nemamo dovoljno para da platimo ali ovo je vec bilo ozbiljno. Bilo nam je neprijatno, znate onaj osecaj kada vam odjednom postane toliko vruce da se preznojite u momentu. Tog dana je bila ogromna guzva na 3 spratu, izgledalo je da se trazila citulja vise u novinama. Imao sam osecaj kao da je pola grada krepalo. Propustili smo druge ljude iza nas da obave svoj posao, dok smo se mi sklonili u stranu da vecamo. Vlada, Petra, Rale i ja smo bili pred zadatkom koji je trebalo brzo resiti. Prvi se oglasio Vlada predlogom kako bolje da odemo kucama po jos para. Predlog broj 2 je stigao od Petre, koji je imao ideju da je bolje potrositi te pare na pivo negde u gradu i da se ne zajebavamo vise. Moj predlog je bio da skratimo citulju kada smo vec tako dogovorili. Ostao je jos Rale da se izjasni. On je bio toliko nezainteresovan za desavanja, da nije ni slusao prethodno sta smo mi pricali, vec je zverao naokolo gledajuci sve te tuzne ljude koji su davali poslednje pozdrave svojim najblizima. Sav teret je pao na nas trojicu. Krenuli smo u debate sta bi bilo najbolje uraditi. Pricali smo se u glas, ne slusajuci jedne druge, svako je vukao ka svojoj opciji cvrsto ubedjen da je tako najispravnije. Odjednom se oglasio gospodin mutavi Rale: “ Znam, znam kako cemo!!!” konstatovao je sa ogromnim entuzijazmom . Nastala je tisina izmedju nas, cekajuci da se oglasi covek od resenja. “A sta mislite da skratimo citulju?” rece Rale koji je zaostajao vremenski pola sata za realnim desavanjima tog dana. Nismo mogli da verujemo da je to covek rekao, bili smo u soku. Ali potom je usledilo neocekivano spektakularna izjava sa osmehom na licu: “ Ajde da napisemo u citulji DRZ SE IGORE????!!!!!!”. Sledeca scena nas 4 u suzama od smeha, cerakamo se medju svim ti ljudima. Nisamo mogli da prestanemo. Napad smeha je bio toliko jak zbog stupidne ideje, da nas je stomak zaboleo. Tih trenutaka 3 sprat je vise izgledao kao redakcija zabavnika umesto mesta za citulje. Kako je tako nesto debilno njemu palo na pamet, nikada nismo provalili. Nije dugo trebalo ljudima koji su radili da nas isteraju napolje uz standardnu opasku SRAM VAS BILO!!! Posle toga smo seli na pivo sto dalje od zgrade. Uz pivo smo se dogovorili da na sahrani cutimo, jer ipak je bilo previse gluposti tih dana. Kasnije je sve proslo dobro, koliko je god to bilo moguce. Ipak od svega je ispao crni humor koji, bar nas, nasmeje kada god se setimo. Morbidno zvuci, ali izgleda da stvarno nemam srece sa cituljama. Ne znam vise sta da pisem, u svakom slucaju DRZ TE SE LJUDI!!!