Teslio

Рим, Године 1991.

Чуђење људи изгледа да је се стишало. На Балкану рата неће бити; Србија, кажу, прихвата распад Југославије. Само је један човек, из мноштва, сигуран да ће се заратити. Он мисли да је дошло време жртвовања. И без жалости, у дубокој ноћи одлази и лупа на једну тешку гвоздену капију. Капија се отвара и светиљка са високог стуба у магли га обасјава док одјеци лењих корака, двоје људи, потмуло одјекују кроз башту све до првог павиљона... затим оштар звук звона.

"Господине" – каже портир – "директор спава". 

"Довољан је и дежуирни лекар"–одговори човек–"познајем пут". 

Тако почиње прича о Марчелу. Капија је она кроз коју се улази у лудницу, а онај човек је “добровољни лудак”  који личи на позоришног избавитеља са неке сумануте позорнице.

Рат је избио! Марчело кажњава самог себе мислећи да заслужено кажњава човечанство и у лудници пролази кроз све павиљоне: од првог где мистични параноици сањају до предпоследњег где се луди егзибиционисти свлаче голи и вриште. У последњи павиљон, тамо где се затварају криминалци и убице, још увек није крочио.

У Уједињеним Нацијама државе се журно окупљају једна за другом. Условљавају! Прете!  Хоће да нтервенишу. “Бедно” спонтано промрмља Марчело. Убеђен је да треба неко једном, макар само један човек, да пати због човечанства које је полудело. Већ три дана гладује, угледа се на Христа, и тражи љубав за све људе.

Марчело је лудак који хоће да размишља више од других. Лудост овог несрећника је у томе што је потврђена од више великих психијатра. Они кажу да изгледа као симулант, али није, јер његова лудост се изражава према тежини вести које му стижу са фронта.

И тако Марчело разјарује своје лудило, степеник по степеник све га више уздиже; жртвује се за човечанство. Смештен је у предпоследњи павиљон, онај где су смештени егзибиционисти, који је иначе доста удаљен од тешке гвоздене капије.

Срби, хрвати, муслимани, као да нису браћа, једни другима пале села. Ужас! Марчело неће да се купа. Многи из његове собе, по узору, не умивају се већ више дана. Бомбе падају на градове, болнице, цивиле, а  гранатирана је и једна пијаца. Једни друге оптужују. Проклетство! Марчело је на кревету, го, јауче и дере се док обавља скарадност; покушава да искаже своју гадост тако што мастурбира свог другара из исте собе. Предпоследњи павиљон, онај где су смештени егзибиционисти, који је иначе доста удаљен од тешке гвоздене капије. Наређење лекара: Марчелу се забрањује читање новина!

Марчело започиње убедљиво гладовање. Већ данима одбија храну, само испушта урлање које ражалошћује чак и болничаре. Остали пацијенти хоће да спавају па почињу и они да се деру. Нова наредба: нека се Марчелу донесу новине!

И тако он поново чита, сазнаје новине и муца: “Боже! Боже! Боже!” Изгледа да је неки застој, стагнирање у бомбардовању. Кажу преговара се. Зато Марчело неће више да буде у овом павиљону који му се гади. Тако почиње један период мистичног усхићења, који траје тек толико колико је довољнпо, па лекари одлучују да га преселе у први павиљон који је ближи гвозденој капији.

Али рат је наставио своје крваво разарање. Цео свет је на ногама. У Уједињеним Нацијама државе, према сопственим интересима, бирају кога да бране. Као и у ранијим ратовим што је било, кажу старци. Марчело хоће да умре; човечанству је потребна чистоћа. Он жели да се својом смрћу очисти и цело човечаанство да искупи.

Ноћ је. У башти Марчело  сакупља суво грање, припрема своју ломачу. Како је само дошао до шибице?!? Спасили су га у последњем тренутку, кад му је пламен већ захватио лице. Проћи ће неко време у страшним мукама од задобијених пликова: Три болничара добијају отказ. “Њих тројицу на фронт” – радосно узвикује један лудак који воли рат. Марчело пати као проклетник који није могао да се прочисти и искупи човечанство на својој ломачи. Преместили су га у неки други павиљон далеко од тешке гвоздене капије. Пажљиво је осматран и још једном су се усудили да му забране приступ новинама. У међувремену лекари проучавају тај нови психијатријски случај: умни болесник који је у стању да градира своју болест. Мишљења се размимоилазе. Нова врста лудила? Лудак који симулира мудрост? Мудрац који бира облик свог лудила?

На простору Балкана трагично време неминовно протиче. Рат јe се поново разбуктао: бомбе падају на градове, болнице, цивиле, руше мостове, погођен је и један путнички воз, и аутобус. Кажу да су то грешке и зову их колатералном штетом. Свет је у паници. Државе домиошљају све и свашта: ко за идеал правде, ко за лични комерцијални кантар, хотелијери су терорисани мишљу да ће им пропасти туристичка сезона а рибари пуне мреже бомбама истовареним у Јадран. Медијска пропаганда је захуктана. Стравичне вести вешто круже, на срамоту  цивилизације и човечанства. Круже вести да срби секу руке деци, а рањенике довршавају маљом у потиљак. “Доста” - запомаже Марчело – “доста”. У свом делирју види окрвављену социјалну средину и баца се у суманут бег од људи. И ево: ударац ножем у груди болничара чувара; један примитиван убод, лоше изведен, и зато смртоносан. Због лажи да срби секу руке деци Марчелу следује вечна изолација у павиљону резервисаном за криминалце. Срби докрајчују рањнике маљем у потиљак? “Доста", - запенушено урла Марчело - "нећу да живим, нећу да видим, нећу да слушам”. Није важно што болничар умире?!? Тамо је човек, у павиљону за убице, који пати због људског несхватања о животу који би требао да буде љубав.

Задивљујуће лудило

Марчело се још увек премешта од павиљона до павиљона, али никада неће изаћи из луднице. Рат је завршен и са њим игра смрти, али Марчело и даље пати: због лажних обећања разних партија, због падања министарстава, због корупције која се дрско разлива после мукотрпног рата. И новине не шкртаре са вестима: жене које голе плешу у обојеним подрумима. “Содома и Гомора” – муца Марчело - ”па зар никад неће сићи божији анђео?“ Он хоће још да пати убеђен да ће и после смрти патити. То је узвишена судбина његовог делирија.

Марчело је луда жртва своје немирне и очајничке природе. Потпуно је луд и ако своју болест (сетите се Хамлета) уме да уканалише у одређен метод. Марчело је човек који живи према сопственој философији, а што се философи никад нису усудили да учине. Он живи по закону љубави, само што не зна да љубав није подложна законима. И то је срж његовог лудила.

Марчело никад више неће изаћи из луднице. За њега је велика гвоздена капија закована. Ко зна, кад умре, можда ће да га сахране на грубљу у башти луднице, или у некој још већој башти негде напољу? Марчелу је требало само мало сунца! Можда ће му луадци, једног дана, подићи споменик, којим би као вавилонском кулом да додирну небо.