Teslio

Kako je Miloš Obilić ubio Murata 

(ali stvarno)

U ‘srcu’ čeličnih gardijskih oklopnika koji su pravili živi štit dvanaestorici odabranih momaka jahao je Miloš. Svi po kratak mač, mali štit i nož za pojasom. Sem sedla o koje je visio po jedan buzdovan njihovi vranci nisu imali drugu opremu i opterećenja. 

Odmah posle silovitog sudara stotine kilograma gvožđa dve vojske, kroz oblak od prašine i jezive krike probijao se špic elitne srpske oklopne konjice. 
Što nije bilo probodeno na koplje prve linije gardista bilo je sasečeno mačem vitezova iz središnice. Ako nije bilo zgaženo kopitama najkrupnijih konja u Srbiji odabranih za taj odlučujući boj i prvu liniju sekla je četa najboljih boraca u kneževini svojim hrišćanskim mačevima. 
-Ostavi  ga, drži pravac ! 
Doviknu Miloš svom čuvaru jer je ovaj krenuo za izbačenim iz sedla Turčinom. 
Posluša ga ‘čelični vojnik,’ vrati konja i popuni stroj. 
Razbili su i razbežali Turke po sredini fronta pa Miloš dojaha do jednog proplanka da osmotri borbenu liniju . Levo od njega prava klanica kod Vuka a desno Turci u paničnom povlačenju . Ponesen uspehom vri krv Lazaru i caru pa on upravo kreće u najveći krkljanac da pomogne svojim ratnicima i dotuče poljuljanu Tursku vojsku. Razljutile su ga vojvode koje se nećkaju i otežu sa ulaskom u boj. 
Miloš Obilić mora pravo na ona tri zelena šatora u sred osmanskog logora, jer tamo sedi Murat. To je saznao preksinoć kad su turskim uhodama dali vreću zlatnika u blizini Kosova polja. Njih troje sa belom zastavom prešli su neprimećeni od svojih, preko polja razgraničenja u suton na razgovor baš sa njim a ne sa Vukom Brankovićem iako se knez nudio za pregovore kao stariji. Boj  ih ne zanima kažu ali dukati da. Uzeće ih pa nastaviti dalje svojim putem. U razgovoru saznaje da je jedan od njih bivši Srbin koji ne želi biti ubijen od svojih niti ubijati svoje. 

<!--[if !supportLineBreakNewLine]-->
<!--[endif]-->

Ratnici se okupljaju oko Obilića i prave za juriš novi ubojiti klin. Skoro svi su na okupu. Popravljaju opremu i smiruju uznemirene , znojave konje. 
-Braćo Srbi!

Pogledajte ona tri šatora. Jašemo tamo skupa i ne zastajemo!

Jasnooooooo! 
Podiže mač u tom pravcu i sačeka da se ispred njega postroje ‘teškaši’ sa zastrašujućim limenim  šlemovima  držeći ispružena koplja pa dreknu koliko ga grlo nosilo. 
-Naaaaapred vitezovi moji!! 
Konj mu se malo prope od snažnog udarca u sapi pa zagalopira za svojim ratnicima. 
Retko se osvrću sa strane, samo grabe napred a usput kog zakače taj se ne diže sa namučene zemlje koja tutnji od napora. Da su se osvrnuli videli bi da su potpuno odsečeni od ostatka srpske vojske, koja stopu po stopu polako pritiska ‘neprijateljsku pešadiju.’ To ih ne interesuje jer oni imaju samo jedan uzvišeni cilj, da što pre prođu kroz tursku vojsku čiji su redovi sve ređi i jašu 'kao vihorovi' da stigne do cara Murata. 

Više i ne gleda smušene i iznenađene turske pešadince koji očigledno nisu očekivali srpsku konjicu duboko u svojim redovima.

„U kom li je” 
Misli se dok udara mačem po nadošlim ali retkim turskim konjanicima . To nije znao ni onaj bivši Srbin koji je nervozno stezao vreću zlatnika, jer navodno sultan menja konačište svake noći. Videli su ga tek rano ujutru u cik zore, kad su prišli neopaženi najbliže što su mogli uz pomoć Turaka koji su znali gde su skrivene straže. Popeli su se na najvišlje drvo kada se po običaju Murat sa ostalim muslimanima moli Alahu i klanja ispred svog šatora. Tad je poverovao u njihovu priču i dogovor je brzo sklopljen. Janičar i dva Turčina preobučeni u srpske trgovce nastavili su dalje sa Miloševom prstenovanom propusnicom.

Misli mu prekinu vrisak probodenog Turčina kopljem. Konjanik, stražar pored njega morao je ostaviti ubojito oružije i izvuče iz korica mač koji bljesnu i zasija na prvom jutarnjem suncu. Turci kojih i nema previše ispred tri zelena šatora beže i sklanjaju se u stranu dok neobična četa napreduje bez straha i zaustavljanja. Ostalo je nekih stotinkak metara do njih i Miloš više ne čuje i ne vidi ništa osim tog prizora. Ne vidi da mu je odred oklopnika i družina spretnih boraca već prepolovljena. 
-Ajdeeeeeeeeeee! 
Besno tera konja i zove braću po zakletvi koji su takođe svi u transu. 
Što ih je manje sve se više zbijaju uz svog vođu besno sekući, probadajući i gazeći sve pred sobom jer su se tako zavetovali jedan drugome veče pre toga.
-Napred  junaci! 
Sokoli svoje neumorne ratnike kao na krilima i na pragu veličanstvene pobede. Vidi Miloš još svega pedesetak stopa od prve šatre ispred koje poiskakaše korpulentni lični čuvari sultana sa štitovima i kopljima. Prvi red Srba i konja popada i dok su ih Turci sekli Miloš i dva momka ih preskočiše pa upadoše ispred zbunjenih glaveština. 
Tu je.

 Sjahaše u skoku. 

Mač o sablju , zveket i muklo stenjanje probodene garde. 
Murat je ležao kod ulaza u svoje odaje jednom rukom sa brojanicom a drugom sa jataganom. Iskolačio je oči ali se u šoku nije ni pomerio kada mu je Miloš proburazio stomak vadeći nož iz njegove utrobe tek kod grudne kosti kad je oštro sečivo zapelo. 
Ostao je trenutak zagledan u smrtno probodenog, prebledelog Murata samo da mu dobro zapamti izraz zabezeknutog i očajnog lica. 
-Bežmo ! 
Daje mu uzde njegovog konja zadihani saborac. 
Miloš uzjaha ,držeći nož i uzde jednom rukom pa dohvati buzdovan okačen o sedlo. Mač mu je ostao zaglavljen u grlu jednog od stražara a štit davno uništen. Krenuše u nazad gde je poslednji preostali ranjeni pobratim s mukom odbijao napad tri Turčina od kojih jedan ubrzo pade držeći presečeno grlo. Šiknula krv u mlazu. 
-Gde ste vojsko? 
Viče na glas ali vide u tom momentu kopljem probodenog svoj ‘pobru’. 
Udari na onu dvojicu i za tren je izgledalo da su se on i njegov verni patilac rešili Turaka kad iznenada iz ona dva šatora jurnuše i opkoliše ih  još deset Turaka. Jednome brkatome je rascopao zajedno glavu i turban iz cuga. Drugom, što mu skoči iza leđa postavio je nož u trbuh ali

za njih dvojicu već je bilo kasno. Osetio je malaksalost iako nije ni primetio veliku ranu na preponi. Dobio je još jedan ubod sabljom pod pazduh. 
I sledeći u leđa dok je padao sa konja. 
A onda kad je pao sve je bilo bezbolno i usporeno. 
Saznanjem da je Murat mrtav osećao je beskrajan mir. 
Video je bojno polje pregaženih Turaka ali podalje od njih nemoćne ostatake srpske oklopne konjice ,kako se zaglavila u močvari bespotrebno jureći za preostalim strelcima protivničke vojske. Njih su rušili sa konja i ubijali Turci pešadinci sa kratkim sabljama i sami desetkovani nastavljali povlačenje. 
Smrtno ranjenom prilazi mu je sultanov sin Bajazit sa zahvalnim izrazom lica. 
„Sikter!” 
Otera janjičara krvavih ruku i ogromne sekire koji se ponizno nudio novom vođi da odrubi  Miloševu glavu. 
Kleknu do Obilića i postavi mu pod glavu jedan od Muratovih mekih jastuka. 
Odjednom mu bi savršeno jasno kako su ‘slučajno’ dobili tajnu iformaciju i zašto su tako lako uspeli da dopru do slabo zaštićenog šatora velikog turskog sultana! Dišući sa naporom jer mu je krv udarila na usta, video je na proplancima delove brojnije srpske vojske koja je trebala ali nije ušla u boj kako bez žurbe odlaze ne želeći da menjaju ishod krvave bitke bez pravog pobednika. Bajazitovi veziri su nekoliko puta uzastopce podigli barjake ka njima u vis kao dogovoreni znak i uzjahali svoje konje. Osetio je u turskim ‘izdajnicima’ gnusnu igru spretnog i pohlepnog vlasti Bajazita. 
Čuo je veliki metež i video povlačenje Turaka sve sa mrtvim Muratom na nosilima kao izvlačenje sa bojišta manjeg dela izranjavane srpske vojske sa vojvodom Vukom . 
Onda je nastao mrak. 

Kada je Bajazit udobno zavaljen u sedlu svog dorata zadnji put uputio pogled pozdrava ka Kosovu polju i Milošu, video je njegov ukočen pogled ka nebu