NeČu, bre!

Kategorija: Glavna
Tagovi: Mahlat, Romi, Srbija, Beograd
6 komentara

Gost bloger: Mahlat.

Čitam jutros kako mali Romi, raseljeni ispod Gazele i useljeni u kontejnere, idu u školu do koje ih vozi specijalan autobus. Sad nisam ukapirala da  li je taj autobus specijalan samo zbog toga što ih vozi do škole, ili samo zbog toga što vozi njih, al’ ‘ajde, divna vest u ovo predizborno vreme kad i romski glas vredi.

I bila bi to lepa vest, stvarno, da usred teksta nisu napomenuli rešavanje problema sa divljim romskim naseljem nadomak legalnog Belvila –

Planirano je da se njihovo raseljavanje u aprilu sprovede u nekoliko faza, što znači da će, pre svega, biti raseljeni oni koji sami ne uklone nelegalno podignute objekte tik uz ulicu, s obzirom na to da se pored čestih krađa struje i ometanja žitelja Belvila ugrožava i saobraćaj u ovom delu grada.

Raseliće ih u Jabučki rit, ja sad kao priučena Beograđanka pojma nemam gde je to, ali čim je rit znači da je daleko od Belvila, i još malo dalje, ne zna se kome će biti lepše, dal žiteljima Belvila ili Romima. Ono jeste da ono naselje nikako ne ide uz Belvil, ali ne ide ni uz čoveka, pa je valjda važnije da će Romi imati neke bolje uslove od kartona, nego što će Belvil lepo da izgleda a Mišković možda dobije još neku parcelu i izgradi naselje koje će nazvati po domaćim životinjama.

Nego, čitam i setih se.

Kad sam ja išla u osnovnu školu, ono pre sto godina, imali smo u odeljenju Ciganina, Vidoja. Nismo ga zvali Cigo, nego – Vidoje! – kad napravi neko sranje. Bio isti kao mi, samo malo tamniji u licu, mi smo onda bili svi isti u onim plavim keceljama. Vidoje je bio kruponook i lepook kako to već Cigani umeju da budu, i imao zube kao domine, bele, bele, mogao ‘ladno da radi kao reklama za pastu. Jedino je bio antitalentovan za muziku pa smo na časovima muzičkog umirali od smeha. Mislim da je on jedini Ciganin koja sam srela a da nema talenta za muziku.

Vidoje je kao i svi Cigani voleo da nosi belo i kad sam ga prvu put videla u belom tek onda sam ukapirala koliko je crn. E, s tim Vidojem smo svi po malo sedeli u klupi, sedela i ja, samo što ga nisam volela jer nije voleo da priča na času a ja uvek bila alapača. Povremeno smo ga terali da priča na ciganskom, ali Vidoje nije hteo – NeČu, bre, šta ima da pričam kad ništa ne razumete.

Završio je osnovnu školu, srednju i odmah postao biznismen, počeo da valja neku robu iz Italije, i kasnije je otvorio butik. Mislim da je Vidoje jedini od svih nas još u osnovnoj školi znao šta će biti kad poraste, njega su učili životu, nas su učili da maštamo, naročito kako ćemo jednog dana i mi Titovim putem. Sad, nije da možda neko od nas ne bi uspeo, ali preorani ti putevi u međuvremenu.

Ne treba da vam napominjem da mi u to vreme ni čuli nismo šta je politička korektnost a još manje nacionalne manjine.

I onda prolazile godine, smenjivale se generacije i tako jednog dana moja ćerka krene u školu. U međuvremenu, saznamo da u Srbiji postoji mali milion nacionalnih manjina koje imaju pravo na život a među njima i Romi. I da moramo da budemo politički korektni, da zaboravimo da su među nama živeli Cigani.

E, sa mojom ćerkom je u prvi razred pošao i jedan Rom. Isto onako lepook sa zubima kao dominama. I odmah mu je pripala zadnja klupa, cela, samo njemu. Od njih parnih, on je nekako u startu postao neparan. Niko ni za živu glavu nije hteo sa njim da sedne, naučili ih valjda kući da je ciganija neka prelazna bolest od koje može svašta da im se desi, u najboljem slučaju da pocrne. Sam je bio na časovima, sam na odmoru, i moja ćerka jednog dana dođe i kaže kako joj je mnogo žao što sa njim niko neće da se igra. Ako bi mu prišla ostali su je odbacivali.

Učitelj je govorio da nije sve baš tako, igrala bi se deca sa njim, ali mali Rom nije znao srpski, samo romski pa ga deca nisu razumela. Bi meni malo čudno od kad to deca ne mogu da nađu zajednički jezik, makar kad šutiraju loptu, ali hajde, nisu mene obučavali nego njega.

Roditelji malog Roma, koji su bili Cigani, na primedbu da je nedopustivo da njihov sin ne zna srpski, odgovorili su da oni znaju da po zakonu imaju pravo na svoj jezik, Cigani smo pa šta, da su ponosni na svoje jezik kako i treba da bude, sve u redu, samo eto, mali Rom nije razumeo nikoga, niko njega nije razumeo, do polaska u školu on je živeo u nekoj vrsti politički korektnog geta – evo vam, množite se, radite šta hoćete, pričajte na kom jeziku hoćete, naknadno ćemo videti šta je od toga ispalo.

Inače, oni su od one vrste Roma koji se ne bave prošnjom, jer da se bave, sina bi od malena učili da govori i srpski jezik, da može sve ono po redu – Kasandra, najlepša si, daj mi jedan dinar, bog ti pomogao, ruke ti se pozlatile i slično.

Elem, na polugodištu nama učitelj sa žaljenjem saopšti da je posle konsultacije sa psihologom, istim onim koji je na testiranju rekao – može, sposoban je da pohađa nastavu, ne znam samo kako su se razumeli on i mali Rom, došao do zaključka da on nastavu ne može da prati jerbo ne razume ništa. Ili se pravi. Ali pošto naš zakon zahteva da on ide u školu a ne da mu da malo lufta da nauči srpski jezik, on će školovanje nastaviti u specijalnoj školi. I prebacili ga.

Vraćajući se sa tog roditeljskog sastanka ridala sam sve do kuće, i narednih dana, kad god sam pomislila na njega, zbog nepravde, zato što ga je ovo novonastalo društvo koje mnogo trubi o pravima a nikako da obavesti ljude svih vrsta koje su im i obaveze, na pragu života oštetilo.

Ko zna za šta je sve bio talentovan, da li je završio tu školu, naučio srpski i gde je završio.

Eto, to sam htela da vam kažem, da smo bili mnogo bolji dok nismo bili politički korektni. Svi.

I ko zna koliko će vode proteću Dunavom, Savom i svim ostalim rekama u Srbiji, pre nego što se neko dohvati teškog i mukotrpnog posla da Romima objasni da moraju da znaju srpski jezik, ne da bismo ih mi razumeli, nego zato što žive u Srbiji, isto onako kako nauče italijanski ili nemački ako se zadese u tim zemljama.

I tako, još jedan nerešiv problem u Srbiji, i ko zna koliko malih lepookih Roma u specijalnim školama dok ne ukapiramo šta ćemo sa onom inkluzijom.

Dotle, upisivaće ih u škole koje imaju tu tradiciju… 

Autor: http://www.mahlat.rs

  • bosancica
    A kad sam ja bila mala,prije sto godina,u mojoj Bosni,a sad u RS mnogo tadasnjih gradova imali su satelitska naselja u kojima su zivjeliRomi.Ja neznam zasto,ali svi su ih zvali Gurbeti,i svi su od njih na pazarni dan kupovali svjezu germu,igle,a zene su kad ih vide ili cuju ispred svoje kuce i vicu krpim i kalaisem sudje,popravljam kisobrane,svracale u dvorista da im majstori to urade i naravno naplate.Oni su imali svoje naselje ,koje je bilo smjesteno na periferiji grad koje je bilo vlasnistvo nekog Finca,a svi su ga zvali Fincov salas.Vrlo blizu njihovih kuceraka najcesce napravljenih za jedan dan(od cerpica),sa otvorima za vrata i prozore ali bez tkz.tisleraja,nego bi se njihova egzoticnost pojacavala nekim zavjesama cvijetnog,drecavog desena i veselim bojama fasada,koje su samo one znali da iskombinuju
  • bosancica
    Pored naselja ,a ja se nadam da su i danas tamo nalazila se mala skola i partizansko groblje koje nikad,ama bas nikad nije devastirano,a uciteljica koja je ucila njihove male djake dolazila je svaki dan iz grada.
  • bosancica
    Pored naselja prolazila je pruga koja je prevozila ugalj iz rudnika,a i zaposlene,pa bi se nekada znalo dogoditi da svoj protest jer im je neko nesto uradio lose,iskazu kamenujuci voz u kome se sa posla vracala i moja majka zbog cega sam se ja jako plasila da je neko ne ozlijedi.Vec sutradan neko bi iz opstine otisao u naselje i razgovarao sa njima da se zna sta je uzrok nezadovoljstva.Moj grad imao je veliku kino dvoranu u koje su nase komsije iz svoga naselja zajedno sa svojim curama,zenama isli na matine predstavu da gledaju kaubojski film.Nikad se nije dogodilo da moji roditelji strahuju od njih ako sam i ja u to vrijeme u gradu,ali su mi uvijek govorili ne izazivaj nikoga i neces imati problema.Mnogo kasnije ,jer sam ja po zavrsetku Gimnazije otisla i nikad se nisam vratila u svoj rodni grad da zivim,slusala od moje rodbine da su za kuce na prodaju,pa i one u centru grada najbolje ponude dolazile od njih.
  • jagodica
    Slika koju si prikazala o deci Roma je samo slika citavog drustva..nikog nije briga ni za koga...ovakve situacije koje opisujes ljudi redovno srecu u vecoj ili manjoj meri ali 'preskacu' preko njih..zatavraju oci i nije ih briga.Samim tim drustvo gde je razumevanje stiglo na taj nivo je kao leglo pojedincima koji njime vladaju iz Belvilla iz Vlade i svih ostali, koji od takvog humanitarno slabog drustva imaju licnu korist.Zemljo moja..gde to ides...
  • Maxmin
    Odlican tekst, u pravu ste 100%! Ja sam odrasla u jednom dvoristu gde je bilo dece iz 20 zemalja (kuca za strance u Mosvi) i dolazila nam ruska deca da se igramo, pa se posle setili da nas ograde pa nam je drustvo ostalo iza ograde(( nije nam bilo jasno zasto nas veliki cike i tete dele pa smo smisljali kako da se ponovo objedinimo da se igramo suga zmurki trcanja bicikala i sl. U skoli su propovedali jednakost a na ulici te terali da budes sa ove ili one strane metalne ograde. Elem, treba se setiti detinjstva i nikada ne zaboravljati osecaj da smo svi isti pod Nebom Suncem i Bogom i da se treba boriti protiv gluposti nasilja losih ljudi zlobe i svega sto cini coveka gadnim stvorom. Dokle god to pamtimo ima sanse da ce svako od nas makar malo doprineti poboljsanju odnosa medju ljudima koji su otisli do djavola, ali samo zahvaljujuci svima nama, niko nam nije kriv. Pocinjem od sebe i drzim i vama palceve! Pozdrav i puno dobrih misli za vas sve!)))

Prijavite se da biste objavili novi komentar
tbloger
Blogging is my passion...