Teslio

Razbudila me je zelena svežina. Ćutim i postojim, samo reči su zaspale. Tvoji koraci polako odlaze od mene... Ali vratiće se, znam... Uskoro... Čim spreče mesečinu da zaviruje kroz prozor. Potpuno sam trezna, jer mi noćas nisi natočio čašu uzdaha i varki. Ne znaš da li mi je hladno ispod ovog pokrivača satkanog od realnosti. Ne pitaš,  jer znaš da sam njime uvek ogrnuta. Greje me bolje od tvojih svilenih iluzija, tvojih šarenih plahti, u kojima večeras neću spavati. Samo nemo sedim na golom dušeku sadašnjice i čekam te da se okreneš. Potpuno sam svoja i zadovoljna. Pripremam ruku da ti mahnem... Vraćam se tamo odakle ću se opet iskrasti, kao i do sada... A ti ćeš se igrati sa senkama svoje slobode, sve dok ja opet ne odlučim da raširim krila.