Одувек сам био стари камен, похабан и отупљен од шибања снажним ветровима. Мој живот је почео као усамљена планина и наставља се као усамљено зрно песка нането на ову обалу.
Материја одређена на вечно размишљање, ја јесам! Носим са собом тајне милиона живота!
У мени је разлог изгорелих миленијума!
А некада су била и друго времена, она, у којима се људи нису плашили живљења и заједнице. Била су то времена душа историсаних уздисајима и жеђу... Времена љубави и вечног јединства.
Било је то време андрогина!
Упознах живљење величансвених створења и божанствениx ексенцијa, али између свих њих ни једно биће у мојим мислима није изгледало тако хармонично, као што су били андрођини. Амбисексуалног изгледа у бесконачном загрљају. Груди и дојке уједињени у пољупцу, у један струк сливени, док им руке хватају молитву. Пол са полом у вечној љубави.
И догоди се да разљућени богови, залуђени љубомором, упере прст осуде на та савршена створења. И догађај се препусти току, као кад нека дама болно у глоговој постељи, превише заузета у вађењу трња из свог кука, заборавља све друго; и тако учини, препусти се, остави да сила зависти уништи хармонију тог тихог уједињења, а хладна немилосрдност богова задовољи се тек кад свако биће растргнуто, беше раздељено на два дела супротних полова.
Данас су људи терорисани љубављу сећајући се, у свом срцу, свирепе неправде. Па ипак понеко још увек смогне снаге и упорно тражи, занемарујући осећаје: вечите разједињености, страха који парализује, потиштене жудње ...
И тако, након миленијума неразумевања, остајем немо зрнце, на овој обали, да се дивим паровима који у љубави покушавају да се пронађу у очајничком склопу, све док уклопљени делови не препознају своје урођене облике који су у принципу били - једно исто, вечно, загрљај.
Слободна интерпретација: Платон -"ГОЗБА"
Жivota
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Значи ништа од оне идеологије „једнакости мушког и женског пола“, јер у најдубљим слојевима мушког и женског бића задире Ерос, што означава њихово примордијално својство. И ништа ни од оног баналног „трагања за задовољством“, о ком лупета Фројд.
Ето остају нам космички принципи који у љубавну драму уплићу двојство изоштрено у хтонској и уранској духовности.
И као што написах:
...остајем немо зрнце, на овој обали,да се дивим паровима који у љубави покушавају да се пронађу у очајничком склопу, док уклопљени делови не препознају своје урођене облике који су у принципу били; једно исто, вечно, загрљај.
Sva sam od svetlosti stvorena
Ništa se u meni neće skratiti niti ugasiti.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisala
Osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
A zrnce na dnu dubokog mora je ako i nada duboko u nama...
Зато ти се ја и осмехујем :)))
koja se opet
prosula
po jednom
mom popodnevu
ajde, srećno ti bilo!
Svedočiću,
ali neću
ti
suditi…
Ти кажеш ”Права истина је да је љубав једини смисао живота...” и тако препусташ да се љубав, руку под руку, са истином шета.
Али ако бар делимично прихватимо идеју да је свет саткан од лавиринта лажи, у којем се и истина крије, схватићемо зашто је љубав на овом свету извор патње.
Благо теби! У тишини је усидрена вечност.
Иначе свака ти част за коментар... мени се много допада.
Ali, meni se ne ćuti.
Pevaću gromoglasno "Odu radosti"...
Pocupkujem mereći život sitnim koracima jer sam odavno spoznala dodir večnosti.
----------
Можда патиш јер си у потрази за половином која мисли на тебе - то је увод у вечну песму која преобразује сваки живот у судбину. Знај да твој зов садржи прву грозницу љубави.
Можда патиш јер срце које дозиваш не чује зов - то је вечни уздах који два живота претвара у једну судбину. Знај да се у твом очајничком узвику крије варница наде.
Можда патиш јер се не можеш ујединити са твојом половином - то је вечна јадиковка половина које се не могу завештати једна друкој. Знај да је то пламичак судбине.
Можда патиш јер волиш половину која те више не воли - то је плач срца које познаје горчину очаја. Знај да је у твојој тузи жеђ љубави за светом.
Вечна песма теши сва срца: ја те већ волим, а ти мене још увек не волиш... ја тебе увек волим, а ти ме више не волиш. И тако неколико строфи се у песму сливају, што би рекли - Љубав је патња.
То значи да је патња неопходна како би се љубав уздигла.