UNIVERZUM I MI U NJEMU
“Eppur si muove” – promrmljavši 22. juna 1633 g. Galileo Galilei je mislio na kretanje Zemlje oko Sunca.
Setih se tog događaja i podstaknut nekim komentarima, evo postavljam novu škrabotinu.
Pre svega pretstava!
Dame i Gospodo,
Mlečni put!
Verovatno mnogi od vas nisu imali prilike da ga ovakvog vide u stvarnosti.
Nažalost živimo u svetlosnom zagađenju, noći su veštački osvetljene
i prva žrtva je baš taj svetlucavi predeo koji se prostire na nebu,
a cenu plaćamo i mi.
Naravno Grci su ga nekada posmatrali bolje nego mi sada i misili su da je stvoren od mleka Zevsove žene Here.
On, vrhovni bog, osim što je bio kurvar imao je i nežnost kao slon pa je usnuloj Heri poturio na dojenje Herakla, plod njegove preljube sa smrtnicom Alkmene.
A Herakle (za prijatelje još i Herkul), zna se da je bio snažan dečko, halapljivo je ščepao Herinu dojku te tako razbudio boginju, koja ga je bacila sa svojih grudi pri čemu je mleko prsnulo u bezbroj kapljica. Tako je nastao Mlečni put koji je služio bogovima da stignu do hrama Here i Zevsa.
Ustvari mleko prevedeno na grčki se izgovara galaktos
(za namćore/ke γάλα, γάλαϰτος)
iz čega proističe naziv Galaksija.
Za Arape, Egipćane i Persijance to je bila reka,
a za Indijance put kojim su duše odlazile na onaj svet.
Ova priča nije časna a ja sam je baš zato i ispričao. Pre svega, to je falsifikat koji je se odomaćio jer su naši akademičari dozvolili da nam Grci ukradu naše Bogove i u drugo ruho ih odenu.
Ali o tom potom, a sada da se vratim na temu.
Dakle za nas, šta je ustvari, Mlečni put?
Naravno galaksija tj. puno zvezda zajedno…galaksija tako važna da je čak i ne zovemo imenom. Kad neko kaže galaksija, drugi definitivo misle da znaju da je to Mlečni put.
Ta važnost proističe iz činjenice da se tu nalazi i Sunce.
Za razjašnjenje ovde bi sad trebao svemirski organigram, ali zbog jednostavnosti idemo od malog ka većem.
Živimo na Zemlji koja se zajedno sa drugih osam, i još nekom patuljastom planetom, kao i njihovim satelitima, vrti oko jedne zvezde, Sunca, pripadajući Zvezdanom sistemu. Zvezdani sistemi teže za stvaranjem, manje više velikih sistema tzv. Galaksija koje imaju tendenciju zajedničkog nagomilavanja, a ta nagomilavanja su u stvari Svemir.
Napisah galaksije – Postoje različite vrste galaksija. Pre svega postoje one (recimo) normalne i one patuljaste. Razlika je u dimenzijama. Mlečni put sadrži približno sto milijardi zvezda. U jednoj patuljastoj galaksiji možemo nabrojati do samo nekoliko milijardi. I morfološki se razlikuju; postoje eliptične (kao M32 koja je slučajno i patuljasta, ali to ovde nije važno)
i spiralne kao na pr. lepotica Andromeda
ili Mlečni put koji je kao i Andromeda
spiralnog oblika ali nešto manjih dimenzija,
a evo i još jedne koja se smatra bliznakinjom Mlečnog puta,
Kao što se vidi spiralne galaksije imaju jezgro (nukleo, centralnu srž) jako zgusnuto i rukavce koji manje više obgrljuju centralni nukleo. Uz to rukavci se rotaciono kreću.
E sad valja napomenuti da mnogi od nas misle da se Sunce nalazi u nukleu galaksije, što svedoči da vekovno antropocentrično viđenje pojava nam je ispralo mozak. Mislim da je za tako nešto odgovorna crkva, ali da me neko od vas ne zameni za bogomrzca, vraćam se našem Mlečnom putu.
Zapravo jezgro Mlečnog puta, kao i u drugim galaksijama je prilično uzburkano. Tamo su zvezde blizu jedana drugoj, gde se odvijaju mnogi energični procesi, a tu je i povelika simpatična crna rupa pa bi život u tim predelima za naš sistemčić bio veoma težak. Zato je se naša pametna zvezdica (Sunce) smestila u drugoj trećini galaksije, daleko 26.000 svetlosnih godina od jezgra, na rukavcu zvanom Orion.
Sve zvezde koje vidimo na nebu pripadaju Mlečnom putu. U suštini tu je i sve što se nalazi u rukavcu Orion, gde je i Sunce sa svojim sistemom. Druge zvezde i ostalo je jako daleko, pa nam se prikazuje kao što su ih Grci, Arapi i ostala bratija videli u svojoj fantaziji.
Uzmimo u obzir da dijametralno merena naša galaksija iznosi 100.000 svetlosnih godina. Kome nije prisna ova mera udaljenosti neka zna da 100.000 svetlosnih godina je isto što i:
ako bi sa jednog kraja Mlečnog puta krenuo zrak svetlosti, a znamo da putuje 300.000 km/sec., na dijametralno suprotan kraj bi stigao u vremenu od 100.000 godina po kalendaru naše ere.
Zaprepašćujuće daleko, zar ne?
Za one koji ne veruju evo i razdaljine u kilometrima:
946 080 000 000 000 000 .
Dakle svetlucanje koje mi vidimo na nebu sačinjava i galatički centar, pun prašine koja zamagljuje svetlost, a nalazi se u pravcu kostelacije zvane Strelac. Zato nam se tamni predeli koji se vide na prvoj slici, čine bez zvezda. E sad treba uzeti u obzir da Mlečni put nije sačinjen samo od jezgra i rukavaca. Okolo i unutra, razasuto u hipotetičnoj sferi, se nalaze i globularna nagomilavanja, međuzvezdana materia, prašina, gas...
Evo i jednog globularnog skupa (gomile).
Globulare gomile su skupovi koji nisu posebno veliki, ali su u svojoj unutrašnjosti jako gusti, i broje najviše do jednog miliona zvezda. Za sada oko naše galaksije smo uočili nekih 150 gomila.
Zajedno sa njima, oko Mlečnog puta, se vrti još 20-ak patuljastih galaksija.
Eto tek toliko, da ne pomislimo da je ceo Svemir u Sunčevom sistemu,
i da je Zemlja centar svega postojećeg,
a mi (sačuvaj bože) apsolutni gospodari.
VULGO PHILOSOPHUM
capitulo penultimo
Moguće je da u ovom istom momentu, negde na zemlji, duva jak vetar i diže oblake prašine; dogodilo je se već stotinama hiljada puta. I svaki onaj koji je svedok takvog događaja, nekada će umreti, a sutra ili kroz 100 godina njegovo ime će pasti u zaborav. Verovatno jednog dana, možda kroz hiljadu godina, neka druga osoba će pisati ovo što ja pišem; i kao sada, baš kao u ovom momentu, ta osoba će slediti svoju sudbinu, kao ja sada, kao i uvek što je bilo ...
Svakim danom čovečanstvo postaje sve starije. Samo pre nekoliko decenija smo pretpostavljali da se čovek na ovom svetu pojavio pre 20-30 hiljada godina.
Danas smo uvereni da je naš razvoj započeo pre više stotina hiljada godina. Čini mi se da nije logično misliti da je čovek živeo 300.000 godina imobiliziran, da bi iznenada postao apsolutni protagonista svega postojećeg na zemlji.
Znači moramo pretpostaviti da čovek od uvek postoji na zemlji, podrazumevajući za čoveka biće koje poseduje inteligenciju i razne sposobnosti a ne nekom vrstom
Pitecantropo Pleistocene.
Bez obzira na starost čovečanstva i tvrdnje antropologa, najverovatnije da je ljudska egzistencija ispunjena usponima i padovima tj. ciklusima u kojima ljudsko biće stigne do određenog socijalnog i tehničkog nivoa, da bi se zatim iznenada srozalo i započelo neki novi ciklus. Znamo za događaje od pre 1.000 godina p.ne, poznajemo istoriju nekih naroda koji su živeli pre 5-6 hiljada godina.
Spustiti se još dublje u drevna vremena nije jednostavno. Ipak znamo sa sigurnošću da stimulacije koje su dale impuls za tehnološki razvoj nekih ljudskih zajednica pre 4.000 godina su bile prisutne i u čoveku pre 70 hiljada,100 hiljada ili milion godina. Bilo bi naivno ili uobraženo ako bi smo mislili da inteligentan čovek kao mi postoji tek od pre 20-30 hiljada godina.
OD ONOGA ŠTO NA OVOJ PLANETI PROLAZI KAO RACIONALNO, OSTATKU NAŠEG UNIVERZUMA “SE DIŽE KOSA NA GLAVI”, I AKO POSTOJE MNOGA PROROČANSTVA I PREDVIĐANJA KOJA UKAZUJU NA SMAK SVETA
Neko predviđa plamen i vatru s neba, neko prirodne katastrofe, neko sudar meteorita sa Zemljom, drugi pričaju o nuklearnom ratu koji čovek neće preživeti itd. Ne privlače pažnju razlike u tim proročanstvima, već naprotiv sličnosti. Ustvari često se događa da autori iz raznih doba, koji nisu ni znali jedni za druge, opisuju slične scene.
ZNAČI LI TO DA NAS SMAK SVIETA NEĆE ZAOBIĆI?
Života
Prijavite se da biste objavili novi komentar
Nisam ni pomislio da ti sebe smatraš centrom "svega postojećeg"
Što se teme tiče, činjenica da je opširna, pruža više moguićnosti za diskusiju.
Inače tvoja primedba me je navela pa sam napravio i jedan mali dodatak te tako (za sada) usmerio temu...
pozzz ;)
26.jul.2011.u 3:13 - "ja mislim da si ti zaljubljen u sebe:) Jesi li ikada razmatrao tu mogucnost?"
У праву си! Волим ја себе и вероватно је то разлог што се често заљубим и у друге...
26.jul.2011.u 3:14 "nisam ja u univerzumu nego je univerzum u meni pa ti sad vidi...to...znas..."
Ти то озбиљно, тако? Хм?!? А мени се учинило да си само карикатура универзума. :)))
Dovoljno je da se zažmuri i želi...i eto, dodira vecnosti.
Pokušaću da hodam na rukama, cisto da bih dokazala sebi da još uvek umem i mogu.....:)