Volio sam je kao nikoga do tada.
Ugledao sam je slučajno, prvi dan srednje škole, kada smo svi bili ionako zbunjeni i uplašeni od napuštanja djetinjstva i prelaska u odraslije doba.
Stajala je ispred mene u redu, kosa joj je mirisala na proljeće a u očima joj se ogledala duga. Volio sam je a nisam smio da joj priznam. Ni škola me nije išla to polugodište, predavali su profe ali sam ih ja slabo nešto čuo, kod kuće me majka stalno tjerala da jedem ali ni to mi nije najbolje išlo, uveče sjedne sa starim i onako ozbiljno mu šapatom kaže:
"S malim se nešto dešava.." a stari se samo onako iskusno osmjehne i veli joj "...ma pusti ga, dobar je on...".
Možda se sjećao sebe iz tih vremena.
Ni sa drugarima nisam nešto provodio vrijeme, često sam mjenjao frizuru i gledao da u školskom hodniku stojim baš tu kuda ona prolazi, ali kad prođe ja spustim glavu i jedva promucam "zdravo". Da samo znate kako mi je srce brzo udaralo i koljena klecala! A ona me je gledala veselo, rumenih obraza i vragolastog osmjeha, znala je šta se dešava ali mi nikad ništa nije rekla sem "Ćao".
Koliko sam samo pjesama napisao te jeseni, kako mi je svaki dan izgledao sunčan i vedar, svaka mi je zvijezda namigivala i krajiški vjetrovi su mi šaputali njeno ime.
Poljubila me kad sam se najmanje nadao, stajao sam ispod oraha pored škole i sanjao o njoj, kada se ona odjednom niodakle stvorila ispred mene, ravno je iz mojih snova izašla i stala preda me, poljubila me blago na usne i otrčala niz školsko dvorište da stigne na čas.
Drhtavom rukom sam čakijom urezao na orah "Srbo +..." i opkružio srcem...
Mnogo godina kasnije stajao sam pored porušene srednje škole i na izgorjelom stablu našeg oraha sam, dok mi je snijeg padao po kosi, tražio naša imena ali ih više nije bilo...
"Poznavao sam poslije nje još mnogo djevojaka, i mnoge su me pitale da li ću ih zapamtiti, i ja sam odgovarao da hoću jer sam iskreno vjerovao u to u tom trenutku, ali zapamtio sam samo onu koja nikad nije pitala...."
Prijavite se da biste objavili novi komentar
U ovom mi je najjaca zadnja recenica - bravo!
Mi smo jedno drugome bili prva ljubav.Uzdrhtalih srca i vlaznih dlanova dodirivali smo se kao u prolazu.Sa sesnaest godina mogli smo sve i nismo mogli nista.Trcala bih sa casova ritmike samo da ga vidim pre pocetka njegovog treninga a onda na krilima svoje ljubavi odleprsala kuci.Trajalo je to blazenstvo cetiri godine a onda nas je vetar oduvao na razlicite strane...Sreli smo se ponovo posle dvadeset godina. Tada smo vec imali svoje porodice ali ta prva ljubav koja je za uvek oplemenila nase duse , nikada nije napustila nasa srca.
Da da prva ljubav se nikad ne zaboravlja .ooo kako divnu temu si izabrao.Sad si me vratio u neko drago vreme .