А очи неће да им остаре

Kategorija: Glavna
Tagovi: 3 Doba

 Хватам скривене погледе старих људи – очи им младе, заробљене у клопку истрошеног тела. Гледају ме љубоморно, тужно, кивни на математику и бирократију које доказују да су стари, да им је време. Кивни на моје мишиће, чврст ход и ждракове за пилетином – као да не знају да је и то код мене на кредит и до неутврђеног датума – можда ноћас, можда кроз 10 година, али не касније.

 

 Како им се то десило – то да истроше своја тела? Мислим да је у питању само пакост природе, судбине, виших закона – зовите то како хоћете. Ја лично никад нисам одрастао даље од 18-те, све после само сам глуматао да ме не избаце – из фирме, из породице, друштва. Сад стичем утисак да сте и ви сви глуматали? – порађали сте неку децу, па сте се играли са њима док су пристајала, опремали станчиће и возали аутиће – никад сасвим сигурни да све то није само сан, игра, само замка са преваром на крају?

 

А једну замку Он нам је поставио: то трошно тело, што се распада, не осврћући се на наш ум и дух који нису стигли да сазреју, још мање – да остаре. Хајде разумем: у неким годинама пожелиш децу, у следећим Голфа, кућу, љубавницу, успех у послу; све то не измишљаш сам, већ ти је фабрички уграђено, треба само да пређеш одређену километражу да би се активирало. Али све то није разлог да се активирају и ти разни отрови – прво боре, па костобоље, ћоравост, онда нападну којекаки ракови, притисци, холестероли .. ал све мислиш: ма сад ћу ја плаве таблете против рака, а жуте против ћелавости, крећем од сутра да трчим и избацујем све из исхране ..  срећом сутра је далеко, па човек има времена да одустане и ради што и јуче.

 

Али та деградација тела .. то је баш неправда. Мислим није – шта има ту више да живиш, ако су сви твоји поумирали, ако више не препознајеш град, ни тролејбусе, не смеш за Хрватску, гади ти се "Политика". Треба на крају крајева ослободити места за младе – па нисмо ваљда нација метузалема, требало би нас лебом по глави, ко Јапанци.

 

Можда, кад би мозак хтео да деградира као и тело, да постанеш покретна шака коже и костију, па да ниси ничега ни свестан?.. Али ја видим старим људима те очи – плаве, влажне, замућене – као у девојке од 18 лета? И тако и гледају, тако и мисле: "шта се десило да ја залутам у ово тело?" Откуд сисе као рачуни из самопослуге, кад су биле да је цела Бајина Башта гризла камен због њих? Камо они тарзански мишићи, какве су то сад крпе наместо њих. И зашто ми испада вилица кад се насмејем?

 

Све је било јуче – и матура и прве љубави, послови, деца .. све се то тако брзо око нас окренуло да нисмо стигли да поживимо. И кад си рекао: е хајде сада – мало сам се ослободио свакодневног пресинга – деси се то издајничко тело?!

 

Зашто неће памет да изда? Шта мисли шлогиран човек, онај што се упишава на дворишту, што не може да склопи реченицу. Да ли му је отказао блок мозга за срамоту, за запрепашћење: зар сам ово дочекао?

Nema objavljenih komentara.


Prijavite se da biste objavili novi komentar
dulebg
SERBIA
posmatrach